U teoriji, Skupština je najdirektnije ostvarenje ideala reprezentativne demokratije: sve političke različitosti jednog društva koje su prepoznate na slobodnim i fer izborima okupljaju se na jednom mestu da žustrim, ali civilizovanim, racionalnim i argumentovanim diskusijama, pred budnim očima javnosti, zajedno odluče o tome šta je za narod koji predstavljaju najbolje, i u kom pravcu da ga povedu.

U praksi Narodna skupština Republike Srbije ne funkcioniše baš tako. Partijski intersi često nadvladavaju opšti, a lični – partijske, u onim retkim trenucima kada ne idu zajedno; diskusijama dominiraju lične uvrede i pozivanja na afere iz prošlosti; igraju se prljave igrice, procedure se krše, bori se za kvorume, blokiraju se glasanja, a glasanja se odvijaju po principu «sad svi glasamo za» ili «sad svi glasamo protiv». Neki poslanici ne silaze sa govornice, mnogi se do nje nikad nisu ni popeli, a neki jedva i stižu na zasedanja, jer imaju drugih obaveza. Novac se nemilice troši, kao i vreme koje nam je ostalo da konačno uredimo svoje društvo i prikačimo ga za svet koji je otišao daleko ispred nas.

I to je samo ono što se vidi. A i ono što se ne vidi, nije uvek ono što jeste.

Svesni da se cela stvar odvija pred očima javnosti, poslanici ponekad pervertiraju smisao njenog prisustva i ponašaju se kao da su u velikom dramskom komadu, čiji je jedini cilj – da se osvoji srce (ili glas) publike, ili da se protivnik, pred tom istom publikom, što žešće ocrni. Nekad, pak, izgleda kao da osećaju da rezignirana javnost ima neke druge «rijalitije», pa se trude da joj nekako privuku pažnju, ne birajući sredstva. A nekada se ponašaju kao da javnost uopšte ne postoji, i da oni tu nisu zbog nje, nego sami zbog sebe.

U svemu tome – i uprkos svemu tome – javnost i dalje ima svako pravo da zna, i javnost mora da zna šta se događa u Skupštini, ko to radi, zašto se to događa i kuda to vodi. I što je kompletnija slika koju javnost ima, to je i račun koji ispostavlja političarima barem jednom u četiri godine – potkrepljeniji, pošteniji i bolji za naše društvo. I to je demokratija.

Već tri godine pratimo rad naših poslanika. Snimamo film o njima. Prethodnicu filma čini pet epizoda. Uživajte u zabavi.

4 thoughts on “Poslanici

  1. Можете ли текстове у филму да испишете српским писмом, ћирилички, а не овим Ватиканско-Хрватским латиничним писмом? Да ли је овај филм о српској скупштини и српским народним посланицима или о хрватским? Зашто дискриминишете цео српски Народ?

  2. Узгред, шпица вам је лоша, јер све политичке партије се сете да је српско писмо ћирилица и све своје поруке упућују ћирилицом, изузев пар мањинских партија.

  3. Водич кроз скупштину исти као и наши дични парламентарци: “два’ес”, “три’есседме”… А тек лупетања. “Играли се коњи врани” као алегорија борбе са природом! Па шта су они метеролошка служба? Важно је бити надобудан.

Leave a Reply