Deadpan rock star - Marka Žvaka
Kurt Vile - Philadelphia's been good to me (Verve, 2026)
Moram da priznam da nisam bio vatreni poštovalac ni War on Drugs (i dalje nisam), pa mi ni Kurt Vile nije u startu bio neka muzika koju sam osećao kao svoju. Mada sam nekako više njega kapirao nego War on Drugs, taj totalno nekako nezainteresovani vokal, i gitare koje sviraju ono, kao nešto zdravorazumski, ali u stvari dosta komplikovanije… I sada je došao već deseti Vileov solo album (kažem solo, mislim sa Violatorsima), koji je, recimo, neka oda Filadelfiji, kao domu, a istovremeno Philadelphia’s been good to me je i totalno Vajlov album, totalno isti fazon kao i do sada, u stvari – još više taj fazon kao do sada, nego do sada. 🙂 Ali, šta me je onda približilo muzici Kurta Vile-a? Verovatno, pre svega fenomenalna stvar Chance to Bleed, koja mu dođe kao neka programska pesma Vajla, koja se češe o Nila Janga više nego što su se Vajlove stvari češale do sada o Janga, a češale su se o Janga, boga mi, onoliko. 🙂 Inače, čudno je postavljena ta stvar na albumu – taman se popališ i pevaš With that old time, lo-fi, DIY, rock ’n’ roll nights i onda posle tog dođe Philly’s been good to me, koja je totalno spora, bez pravog ritma, Vajl kao da se više mazi nego što peva…. pa onda 99th song sa svojih 10 minuta, kao da je Vajl raščistio sve i sad hoće nešto da kaže… ali nije to tako, ne dam se prevariti, treba samo slušati stvari i ne pokušavati bilo šta prokljuviti. U stvari, davno nije bilo takvog deadpan rock stara kao što je Kurt Vile. I tako… još mi je i Avalanches of Snow koja zatvara album nekako super, o kreativnom procesu, moguće, ali sasvim jednostavno…sasvim sasvim jednostavno i tako deseti put…. život zna da bude nekako super jednostavan dok slušam ovo… šta tu uopšte još ima da se kaže….
Podržavajte nas iznosom koji sami određujete, na mesečnom nivou:
