Marka Žvaka - Privatizacija u Srbiji na primeru Beograd filma i bioskopa Zvezda - Analiza jednog sranja - Marka Žvaka

Od tada bioskop ne radi a u njemu su nastanjeni golubovi. Jedan od njih doživeo je tužnu sudbinu. Ostaci njegovog perja u sali bioskopa svedoče o tome kako je postao nečija hrana. Marka Žvaka Vam prikazuje prizore iz bioskopa
Zvezda i prostorija Beograd filma. Ova Marka Žvaka je nema, pošto je tamo sve nemo.

Prenosimo delove teksta “Od ‘Balkana’ pa do ‘Jadrana'”, autorke Ivane Milanović Hrašovec, objavljenog u nedeljniku “Vreme” br. 1152) vreme.com/cms

SLUČAJ BEOGRAD FILMA

… zaslužuje da bude ispričan u celosti i da podseti na tokove i posledice jedne bezumne privatizacije.

Nikola Đivanović, vlasnik Beograd filma, koji je kupio pa prodao najvažnije beogradske bioskope, u Srbiju je došao je kao biznismen iz Londona i vlasnik tamošnjeg preduzeća JKR koje se bavi prometom nekretnina. Đivanović je bio savetnik guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića, i ostao Dinkićev savetnik kada je ovaj postao ministar finansija. Sa svoje savetničke pozicije kreirao je Zakon o tržištu kapitala, po kome je sam ili preko posrednika krenuo u kupovinu srpskih firmi. U javnost dospeva tek kada se kao privatizacioni kupac lično pojavio na aukciji prilikom kupovine Beograd filma koji je u to vreme imao 14 bioskopa na atraktivnim beogradskim lokacijama. Beograd film je u svom sastavu imao sledeće bioskope:

Zvezda, Kozara, Jadran, Balkan, Odeon, 20. oktobar, Kosmaj, Central, Slavica, Avala, Jedinstvo, Drina, Partizan i Voždovac.

Tačno je da su bioskopi Beograd filma još od ranije trpeli konstantan pad broja posetilaca, da su bili hronično opterećeni posledicama ekonomskih kriza, nagomilanih dugova, piraterije, poplavom DiVX- ova, propalim salama i opremom. Međutim, dok još nije došlo do njihovog zatvaranja, domaći distributeri su nudili rešenje. Državi su predložili da od Beograd filma kupe tri ili četiri najvažnija bioskopa, da od njih naprave moderne miniplekse i tako vrate publiku, samo što nikada nisu dobili odgovor. Kao spasilac, predstavljen je “biznismen iz Londona” koji je u februaru 2007. postao većinski vlasnik Beograd filma. Đivanović je kupio 70 % društvenog kapitala Beograd filma koje je platio svega 9,2 miliona evra. Nakon toga, nešto para uložio je jedino u bioskop Jadran, koji je nakratko bio osvežen digitalnim projektorom i redizajniranom salom. Posle čega je ubrzo baš taj Jadran, “prvi srpski digitalni bioskop”, sa još pet centralnih beogradskih bioskopa, kao ekskluzivne lokacije prodao kiparskim firmama za čitavih 19,7 miliona evra.

Još u julu 2008. godine lokalni mediji su upozoravali na sporne momente trgovine Beograd filmom. Isticale su se dve sporne tačke: u kupoprodajnom ugovoru je pisalo da se kupac obavezuje da “neće prodati, preneti ili na bilo koji drugi način otuđiti akcije u periodu od dve godine, od dana zaključenja ugovora”, kao i da će u tom periodu “obezbediti kontinuitet poslovanja preduzeća”. Činjenice su još tada pokazivale da nikakav kontinuitet poslovanja nije obezbeđen: od svih kupljenih bioskopa jedino je radio Balkan, koji je u saradnji sa režiserom Darkom Bajićem bio renoviran, otvoren i programski osmišljen.

Ono što je bilo još spornije jeste preprodaja bioskopa i pre isteka roka od dve godine, a on je isticao tek u februaru 2009. godine. Đivanović je pre roka isplatio obaveze prema državi, a onda rešio da čitavih godinu dana ranije tu svoju imovinu, tačnije šest elitnih bioskopa, dalje rasprodaje kiparskim firmama Zerosum i Šatnel. Kako bi to lakše učinio rasparčao je Beograd film i od svakog bioskopa napravio pojedinačno zavisno društvo. Tako je zbog potreba trgovačkih transakcija novi vlasnik bioskopa Balkan, umesto Beograd filma, preimenovan u Beobana, vlasnik Jadrana postao je Beojana, Kozare – Beokona, a tu su još i Partizan –Beopana, Voždovac –Beovona i Slavica – Beoslana.

Udruženje manjinskih akcionara Beograd filma podnelo je i krivičnu prijavu protiv većinskog vlasnika. U njoj se navodi da je Đivanović odmah posle privatizacije prodao bioskope Drinu, Central i Jedinstvo, da postoji namera da se proda još šest bioskopa na elitnim lokacijama, kao i da mu je Agencija za privatizaciju dozvolila da svoj paket akcija ustupi Lajt blu trejding limitedu, firmi sa Bahama čiji je pak on zastupnik. Na sve to, od Đivanovića su dobili odgovor pismenim putem kako “lokacije bioskopa Balkan, Voždovac, Kozara, Partizan, Jadran i Slavica jednostavno nisu adekvatne za modernu bioskopsku delatnost”.

U avgustu 2009. mediji su takođe upozoravali na verovatno i poslednji tender za prodaju nepokretnosti Beograd filma u kome su ponuđeni: 20. oktobar, Avala, Kosmaj, Odeon, Zvezda, nekadašnji bioskop Sloboda, Letnja bašta, Studio Košutnjak, kao i skladište na Košutnjaku. Najveća zarada se očekivala od bioskopa Odeon, “2360 kvadratnih metara koji se pažljivim renoviranjem mogu znatno uvećati”, kako je pisalo u tenderu. Đivanović je očigledno znao šta treba raditi sa nekretninama na dobrim lokacijama, a jedna od čuvenijih njegovih izjava glasi: “Bioskopi Beograd filma odavno su umrli, pre skoro 20 godina, a ja ću ih samo sahraniti”. Treba podsetiti i na to da se za sve to vreme Ministarstvo kulture nijednom nije oglasilo. U aprilu 2010. došlo je do zatvaranja i “poslednjeg bioskopskog Mohikanca”, bioskopa Balkan, pri čemu je najviše iznenadila i celu stvar dovela do apsurda upravo velika aktivnost stranke G17 plus, koja je čak pozvala građane na proteste. Reč je o stranci kojoj je pripadao tada aktuelni ministar kulture i stranci kojoj je bio najbliži “glavni krivac”, vlasnik raznih of-šor firmi, biznismen Nikola Đivanović.

Sve ono na šta se ranije ukazivalo kasnije je dobilo svoj sudski epilog. A znalo se da je Đivanović na brzinu prodavao legendarne beogradske bioskope, krišom, vrteći u krug mnoštvo firmi kako mu se ne bi ušlo u trag. Saznalo se i to da je godinu dana pošto je kupio Beograd film, pet bioskopa prodao Ivici Todoriću za 18 miliona evra, vlasniku hrvatskog Agrokora, u čijem su sastavu trgovine Idea. Da su kroz simuliranu dokumentaciju, uz zloupotrebu službenog položaja, falsifikovanje službene isprave i poresku utaju, Đivanović i njegovi saradnici prodajom bioskopa oštetili male akcionare za četiri miliona, a državu za milion i po evra. U martu 2011, Đivanović je uhapšen, a posle pritvora od 20 meseci pušten u kućni pritvor. Posle priznanja krivice i nagodbe sa Tužilaštvom u januaru 2013. godine, Đivanović mora da odsluži još 16 meseci zatvorske kazne i da plati globu od 3,1 miliona evra.

U međuvremenu je Kozara izgorela u požaru, a uzroci tog požara još su u domenu misterija. Kao jedan od mogućih razloga navodilo se i to da su neki biznismeni bili zainteresovani za kupovinu ovog prostora, ali su želeli da mu promene namenu i da na njegovom mestu sagrade ekskluzivni hotel i kockarnicu. U renoviranom Jadranu godinama se već prodaju kafa i sendviči. Balkan, sa svojom bogatom unutrašnjom dekoracijom i velikim kulturnim značajem, danas više podseća na zaboravljeno poprište neke davne, slavne i velike bitke. Poslednji je ugašen, zahvaljujući režiseru Darku Bajiću, koji ga je održavao u životu do 28. marta 2010, kada je održana poslednja projekcija. Posle toga je zatvoren zbog rekonstrukcije, koja je obustavljena posle godinu dana. Zgrada u kojoj se nalazio bioskop zaštićena je kao spomenik kulture grada.

Svi ostali bioskopi Beograd filma kao da nikad i nisu postojali.