Pravo na sreću - Marka Žvaka

Za početak, da kažem odmah da nisam objektivan kada je u pitanju Kaurismaki; od kada sam, na nekom FEST-u krajem osamdesetih, u nekoj od manjih sala Sava Centra, pogledao njegovog Ariela ostao sam njegov fan. Vremena su se menjala, Kaurismaki nije; kao i na primer, Ramonesi, za koje se čini kao da uvek sviraju jednu istu pesmu, tako i Kaurismaki snima praktično jedan isti film. Ovo svakako važi i za njegovo Opalo lišće, koje sigurno ne donosi ništa novo (osim možda par stvari 🙂 ). Opet su tu njegovi junaci koji lutaju na margini merkantilnog sveta u kome živimo; obični ljudi, koji, kao po pravilu, nemaju mnogo toga da kažu, ali se zato ne boje da, uprkos svemu, gotovo očajnički traže sreću. Ono što je novo u Kaurismakijevom svetu je nova, medijska varijanta represije; jednostavno, niko u filmu ne može da upali radio (o, da, njegovi junaci još uvek slušaju radio po kućama) a da ne sluša frekventno zastrašivanje ratom u Ukrajini, tako dalekim od duboko opresivnog društva u kome s mukom preživljavaju. Ali, menjanje stanice pomaže! 🙂 I onda, kada se iscrpe veoma minimalni resursi zapleta ostaje da sa Kaurismakijevim junacima zajedno zanemimo slušajući stvar finskog ženskog dream pop banda Maustetytöt (koji je, zbog svog scenskog nastupa, kao stvoren za Kaurismakijeve filmove) dok glavni junak donosi ključnu životnu odluku koja će mu obezbediti put ka sreći. Kaurismaki je uvek optimističan, uvek daje svojim junacima pravo na sreću, a vama, dragi čitaoci, ako ništa drugo, savetujem da i vi poslušate ovu pesmu.

imdb stranica filma

čitav koncert Maustetytöt iz 2023. godine