Ideja vs. razrada - Marka Žvaka

Sa Bong Joon Hoom stvari su prilično jednostavne – sam kostur filma je uvek jedna, gotovo do banalnosti očigledna alegorija. Uspeh filma zavisi od toga, rekao bih, koliko oko tog kostura ima mesa. U tom smislu Mickey 17 naravno, nije Parazit, gde je Bong napisao bolji, složniji scenario, gde su likovi razvijeniji i sama razrada osnovne premise je prirodnija i nepredvidljivija. Ali Mickey 17 nije ni Snowpiercer, gde je alegorija (kapitalizam kao voz koji ne sme da stane, da ne govorim o tome da ni Srbija ne sme da stane 😀 ) baš ono, matematički poslagana, a samih likova niđe, uglavnom karikature stvarnih ličnosti, tipa Ayn Rand. Ovde imamo Trumpa (to su drugi rekli, meni je lik koji igra Mark Ruffalo više ličio na Muska), ima Hillari Clinton, dakle Trumpa i Hillari kao bračni par, što je fina, ali opet jednostavna ideja o američkoj političkoj sceni. Da, ovaj put ne bude sve tako jednostavno potrudio se, pre svega, Richard Pattinson, koji je pristupio svojoj ulozi (ili svojima dvema ulogama) sa dosta žara i rekao bih da to, a ne scenario, bukvalno gura film napred. Jer, sama premisa o “potrošnima” (ljudima koji mogu da budu klonirani beskonačno puta, a služe da se uz pomoć njih izvršavaju naučni i državni projekti i izbegnu ljudske žrtve) je odlična, savremena, očigledno aktuelna, itd. – to je teren gde je Bong najjači. Razrada, međutim, kaska za premisom, i samo povremeno, u nekim dosetkama biva interesantna, da bi film, pomalo tonuo i tonuo približavajući se kraju. Elem, kada se sve sabere i oduzme – treba gledati Mickey 17, ipak je Bong čovek velike kreativnosti koji nema ipak dovoljno štofa da stabilno pravi izuzetne filmove, ali je dovoljno idejno moćan da nas opet, za svaki svoj novi projekat zainteresuje. A to, za ovo, pomalo beznadežno stanje filmske industrije u 2025. godini, uopšte nije malo.

imdb stranica filma