Jeza neprikazanog - Marka Žvaka

Film Crvene sobe nije sudska drama, i ako se dobar deo filma dešava u sudnici. Jer, ono što je dramsko u filmu ne razrešava se u sudnici, već u glavi i duši junakinje filma. E, tu je scenarista i reditelj Pascal Plante pokazao neobično visok nivo majstorstva; razvoj samog glavnog lika, koji u ovom slučaju i jeste, u stvari, film, je takav da nam je pred očima gotovo sve vreme tajna; glavna junakinja (odlična Juliette Gariepy) deluje jako hladno i uzdržano, a svi postupci u filmu su joj neobično iracionalni i kao takvi neobično istiniti i ljudski. I taj put nas vodi u samo srce tame. Crvene sobe su neobičan, neobičan film koji uspeva u svemu na drugu loptu. Najjezivije događaje on uspeva da ne prikaže (a mnogi reditelji ne bi odoleli) i da istovremeno bude, nekako, još jeziviji. I na kraju krajeva, što film više odmiče – sve je više napetosti, bez klanja, bez akcije, dok glavna junakinja gleda u kompjuter, na primer.  Film, u stvari, deluje kao nekakav psihološki horor koji polako, iznutra nagriza gledaoca koji postaje ozbiljno zabrinut za glavnu junakinju i sve je to jako ubedljivo. Ono što još treba pomenuti da je sountdrack prosto izvanredan (napisao ga je Dominique Plante, rođeni brat reditelja). Elem, kad se sve sabere u pitanju je priličan biser, jedno odlično ostvarenje koje dolazi niotkuda (konkretno Kanade 🙂 ), film o kome će se sigurno još pričati u narednim godinama – film kome ne gine kultni status.

imdb stranica filma