Kao najbolja klasika - Marka Žvaka

Kapiram da veći deo ove planete nikada neće upoznati filmsko kraljevstvo Nuri Bilge Ceylana, pre svega zbog trajanja njegovih filmova i kako to da opišem – kao jednu od mnogih nepravdi na ovom svetu? Ili možda kao elementarnu nepogodu? Za sve one koji čitaju ovo a nisu gledali nijedan njegov film mogu da kažem samo jedno – evo vam prilike, gledajte, nemate predstavu šta propuštate…. O suvom bilju, u svojih nešto više od 3 sata vas potpuno omađija, a da vam uopšte i nije jasno kako se to desilo. Glavni junaci su izgubljeni u dubini turske provincije, gde je i bog rekao laku noć i onda to ide tako neko vreme, likovi su isto nekako obični, dok, kroz fenomenalni dijalog odjednom, ne shvatite da su užasno višeslojni i istovremeno neverovatno istiniti. To na ekranu je život sam, odjednom više nemate iluzije i gledate te likove od krvi i mesa kako pred vama prosipaju svu radost i tugu svog života. Takvi su svi Ceylanovi filmovi, a ovaj je, moguće, i najbolji. U to nisam 100% siguran, ali sam siguran da negde u poslednjoj trećini filma postoji jedna od najboljih dijaloških scena koje sam gledao u životu, a gledao sam dosta toga, verujte. O, kakvi su majstor pisali (Akin Aksu, Ebru Ceylan, Nuri Bilge Ceylan) i igrali ( Deniz Celiloglu i Merve Dizdar) ovu scenu. I koliko je potrebno osećaja, poznavanja ljudske psihologije i, pre svega, iskrenosti, da se ovako nešto snimi. Uz sve to, film je likovno, kao i uglavnom svi Ceylanovi izuzetno efektan i zahvata ono individualno, ljudsko, kao i ono zajedničko, društveno, ali tako da nema ni najmanje foliranja. O suvom bilju je kao da čitate neku klasiku, neki klasični roman, toliko je to podrobno, ubedljivo i istinito. Film godine.

Film je prikazan na 29. Festivalu autorskog filma.

imdb stranica filma

Q & A sa Nuri Bilge Ceylanom