Ispratili smo kako bageri proždiru travu zauvek i kako trava uzvraća udarac, makar na jedan dan. U Bulevaru Zorana Đinđića se preko zelene površine gradi još jedan veliki parking, iako u neposrednoj blizini već postoji parking koji zjapi prazan, a na kome niko ne parkira jer je preskup. Aktivisti udruženja Ulice za bicikliste su pokušali da ukažu na ovaj ekocid tako što su doneli travu od kuće i postavili je na parking. Ubrzo su došle komšije i počelo je druženje uz kaficu o kome beton može samo da sanja. Gradski oci, čuvajte majku prirodu!
Ja sam odrastao tu gde se se sada nalazi parking.Sredinom sedamdesetih tu je bio „mali pescarac“,ili mala pesara…Trcale su male seve sa cubicom na glavi.Vetar je nosio suve grmove,koji su se kotrljali…Kao u kaubojcima.Bila je mala topolova sumica.Od tih grana smo pravili lukove i sablje.Na sredini malog pescarca je bila drzavna samoposluga.Kamiondzije su u zoru ostavljale jogurt i mleko ispred prodavnice.Niko ga nije krao.Kada se otvori prodavnica,zaposleni ga unasu.Iza prodavnice je dezurao „solodrinker“.Subotom je ubrzano pio pivo i otresao praznu flasu jer se prodavnica ranije zatvarala…Mali pescarac se naslanjao na“veliki pescarac“u pravcu bloka 30.Tu je bilo topolovih sumaraka,trske,i naravno,peska…Puno jarebica i fazana.Svega je nestalo.Jos uvek pamtim raspored drveca,sumaraka ,peska..Sada su tu zgrade.Tada se mogao cuti kreket zaba sa usca.Brodske sirene nocu…Sada je sve ugusio beton i vreva…Stojimo u kofi betona.Bilo je sanse dok se jos nije stegao…