Prošlost koja umire - Marka Žvaka

Upravo dok ovo pišem, u neposrednoj blizini se ruši Hotel Jugoslavija i to, osim što predstavlja jedan priično flagrantan primer investitorskog urbanizma i standardne pljačke ovog režima i njihovih satrapa, još je i naročito bolno zbog samog naziva hotela – to je stavljanje tačke na jedan od poslednjih simbola zemlje u kojoj smo odrasli i srećno živeli, sve dok je trajala. Upravo ovu vrstu tuge uspeo je da ovaploti bugarski reditelj Pavel G. Vesnakov, u iznenađujuće dobrom filmu Bez vetra. Glavni junak, koji već dugo živi i radi u Španiji, vraća se u svoje rodno mesto u Bugarskoj, da bi rešio administrativne probleme oko premeštanja groblja (jer se tu gradi kazino) gde su mu sahranjeni roditelji i prodao kuću koja mu je od roditelja ostala. Tu nailazi na rodni gradić koji se raspada, svega šačicu poznanika i prijatelja koji su živeli tu i pre i shvata da život u rodnom mestu, kakvim ga je on znao, nepovratno umire, a dolaze neizvesna vremena koja ne obećavaju ništa dobro. Vesnakov sve ovo odlično režira – i likovno, ali i u naraciji, koja je možda slow burn tipa, ali zaista uspeva da zaokupi gledaoca i da ga veže emocionalno za ono što se dešava na platnu. I ako je Bugarska, za razliku od nas već dugo u EU, u filmu nećete vidite zaista ništa što ne važi i za Srbiju; depresivni, tvrdokorni karakteri starih ljudi koji ne žele da odu, već da ostanu i umru tu, svoj na svome, skromno, ali nesebično postavljeni stolovi za kojima se večerava i pričaju priče iz vremena koja su prošla, sistem koji funkcioniše odlično kada treba da se napravi prostor za investitorske planove. Bez vetra je jedno od najprijatnijih iznenađenja godine i dragocen momenat da pogledamo neki savremeni bugarski film, što nemamo često prilike.

Film je prikazan na festivalu Slobodna zona

imdb stranica filma

intervju sa rediteljem u Karlovim Varima