Teatar Kalifornija - Marka Žvaka

Treba biti pažljiv kada su u pitanju The Lemon Twigs. Ono što oni rade na ovom albumu je realno toliko vešto, stilizacija koja cupka po svim znanim i nešto manje znanim mestima šezdesetih i sedamdesetih je toliko uspešna, toliko čista u svojoj prepoznatljivosti, da vas njihove pesme lako mogu poneti, naročito balade. To je sve super, ali realno – The Lemon Twigs su ovde više nekakav teatar nego band; teško da je u skorije vreme bilo više povoda da se priča o uzorima koje je bend ovim albumom zvanično prihvatio. Ipak, kad se malo bolje razmisli – to nisu uzori, to su gotovo uloge u koje braća D’Addario uspešno uskaču u svakoj novoj pesmi. Tekstovi su često na granici dobrog ukusa (mada bi recimo 1972 malo koja tinejdžerka mogla da im odoli), ali treba imati muda pa se poigravati s tolikom patetikom. Okreni obrni – sve mu to izađe na isto i njihove balade su savršenstvo umerenosti, savršenstvo tačno pogođenih reminiscencija na Sajmona i Garfankla, na Karpenterse, na Iglse :), pa i na Bitlse same, a ima i jedna stvar koja neodoljivo podseća na Teenage Fun Club. Ako im se šta mora priznati to je da su muzičarski zaista ispratili ideju i Everything Harmony zvuči baš tako kako se i zove – kao slikovnica sedamdesetih na raznim nivoima i sa raznim ukusima koja je u studiju dovedena skoro do savršenstva. A to svakako nije malo.

jedan kraći noviji intervju sa bandom