U vremenima Bertolda Brehta - Marka Žvaka

I ako je album Dobro jutro ljudi skoro pa kompilacija, jer se radi o pesmama koje su nastajale u rasponu od desetak godina, uopšte nemate taj utisak dok ga slušate. Nekako je ton koji dominira u suštini brehtovski, i ako je ova kabaretsko – brehtovska estetika samo jedan deo onoga što Nenad Marić, zvani Kralj Čačka radi sa svojim bendom. Ali, vreme je neumitno dalo okvir ovom albumu, možda i jače nego što je sam pesnik to želeo i čvršće nego što je bend to odsvirao; ovih 24 pesama bi možda, da su se pojavile zajedno pre desetak godina stvorile nekakav dominantno bluz album; možda bi album više ličio na prethodni Spusti svetlost na put, gde je takođe bilo brehtijane, ali je album zvučao nekako više intimno, ljubavno… možda.. Nikada to nećemo saznati, a i nema razloga za nezadovoljstvo, pred nama je jedna bogata gozba talenta Kralja Čačka, ono što se nekad govorilo – dupli album 🙂 ; gusto izvezen goblen jedne teskobe, koja je u brehtovskom žanru našla svoju formu. I koliko god mi je ponekad bilo teško da slušam ovaj album, jer je podsećao na muku ovog vremena od koje je teško pobeći – toliko puta sam mu se i vraćao, toliko puta se zaljubio u razne pesme sa Dobro jutro ljudi (poslednja strast mi je Amnestija, koju sad vrtim više puta u cugu), toliko puta bežao od stvarnosti u ovu muziku, i toliko puta iz nje izlazio jači….

Elem, ako postoji neka pravda onda je to fakt da je sad Kralj Čačka snimio album za veliku kuću, da će dobiti sigurno bolju promociju i da će se definitivno ustoličiti kao regionalna zvezda, doduše u onoj meri u kojoj rok muzičari još uvek mogu biti zvezde, kod nas, a i šire… I nova publika koja ga bude upoznavala baš će eto to uraditi preko ovog albuma, koji moguće i najmanje sadrži bilo kakvu ideju o kompromisu – biće to jedna prava domaća rokenrol zvezda, onako kako je nekad bilo, kada je, na primer pevao još jedan “čovjek sa nemogućim akcentom”, koga su zvali Džoni…. Ima nekog zadovoljstva u svemu tome, ima neke istine. 🙂

čitav album na jućubu