Ali, taj saksofon.... - Marka Žvaka

Koliko god da me je njihov poslednji EP Tír na nÓg zainteresovao za mančesterski kvartet Maruja, toliko me je njihov prvi album Pain to Power iznenadio. Umesto super intrigantnih, prljavo produciranih instrumentala na Tír na nÓg, Pain to Power donosi jedan sasvim drugačiji osećaj – stihovi i repovanje (uslovno rečeno) njihovog frontmena Harry Wilkinson-a, mnogo više HC gitara, i uopšte mnogo metalniji, više noize fazon odapinju strelu u pravcu Rage Against the Machine; i to je svakako pravi put koji band zauzima – davno nije bilo ovakvog zvuka, a opet autentičnog; od Rejdža ih prilično oštro deli briljantni saksofon Joe Carroll-a, koji se polako pojavljuje tokom prve stvari Bloodsport, da bi već u drugoj stvari Look Down on Us preuzeo centar pažnje; taj saksofon, eh, kolika je to genijalština, kako pršti emocija, ni hiljade distorziranih gitara ne mogu to da postignu…. Najzapaženiji singl Saoirse je posvećen Palestini, zemlji koju već neko vreme ubijaju, a sada su rešili da je dotuku. Ima možda tu, u Wilkinsonovim tekstovima malo slabosti, nema možda direktog prsta uperenog na zemlje koje izvode i dostavljaju oružije za genocid, sve je možda i suviše hipi; ali, to je tema albuma, ipak je to samo univerzalni vapaj za mirom, pa sad, možda to i nije dovoljno za kaljugu u kojoj se trenutno nalazi ovaj svet. Ipak, postoji i instrumentalni aspekt albuma, koji je savršen. Žestina kojom Maruja evocira Rejdž zvuk, njihov jazz-punk, noize-jazz, ili kako god to hoćete da nazovete je potpuno neukrotiva. I sve to gradi totalni kontrapunkt sa živim, snažnim zvukom saksofona, koji neopozivo diže svaku pesmu na nivo ekstaze….. Maruja su, inače, a ja to nisam uopšte znao, pre samo manje od godinu dana gostovali u Beogradu, a gde sam ja bio, bog će ga znati – sledeći put ih sigurno neću propustiti, ima da ih slušam uživo, makar crko…. 🙂

čitav album na jućubu