Depresija ide s godinama - Marka Žvaka

Baš sam nešto razgovarao sa nekim ljudima koji su slušali Wilco mnogo više od mene, i svi kažu da im ovo i nije neki album. Kažu – zvuče nekako istrošeno, glas Jeffa Tweedy-ja je nekako flegmatičan, nema mnogo iskre, poleta… Utisak, međutim vara – uz 5 albuma s grupom u poslednjih 9 godina, Jeff Tweedy je snimio i nekoliko svojih solo, napisao nekoliko knjiga, a dok ovo pišem band je već debelo na evropskoj i svetskoj turneji.  Ako je Cousin pomalo neujednačen i nekako može biti album bez energije, svejedno na njemu ima odličnih momenata. Na primer, Infinite Surprise koja otvara album čini to slavno; meni je i Soldier Child prava pesma koju pevušim već danima. A Bowl and a Pudding je nekako prelepa u svoj svojoj flegmatičnosti. Ima, dakle,  tu svašta da se probere – eto, i tekstovi su, nekako angažovani, na čini mi se veoma iskren način, jbg, depresija je iskrena emocija koju je teško izbeći u vremenu u kojem živimo. Depresija ide s godinama, vremena Yankee Hotel Foxtrot-a su daleko iza nas, ali zato i danas, još uvek postoje Wilco, i daleko od toga da su rekli poslednju reč. I odlično je što je tako.

Wilco at Metro, Chicago, u Oktobru ove godine

Film o grupi Wilco iz 2002 godine