Očigledni razlozi - Marka Žvaka

Nije baš da sam juče čuo za ovaj album; dosta dugo mi je u plejlisti, a odgađao sam tenutak da pišem o njemu samo zato da bih i dalje, neplanirano mogao da ga poslušam kad plejlista dođe do njega; bitno mi je bio to iznenadno uletanje Brechta, Weilla i Wainwrighta u svakodnevnicu, baš kada im se najmanje nadam. I evo, dođosmo do septembra, a ovaj album otvara September Song – dakle to je znak sudbine da treba da se napiše prikaz. 🙂  Jer, i sama kratka istorija nastanka ovog albuma je bila donekle stihijska – Chris Walden iz Pacific Jazz Orchestra je, negde 2022 predložio Wainwrightu saradnju, a Wainwright koji je imao već uvežbanih nekoliko Wailovih songova mu je predložio da naprave koncert – omaž Kurtu Weilu i njegovim Brehtovim songovima. Koncert su odsvirali 2023, posle samo jednog dana proba, a 2024 su rešili da to sve stave na album. Treba reći da I’m a Stranger Here Myself: Wainwright Does Weill nije album na kome se nalaze naročito teatralna izvođenja ovih songova. Pre se može reći da je ovde Wainwright uneo sebe i našao neki njegov lični prilaz Weillovim songovima i ovde nema oštrih, brehtovskih, pozorišnih boja; to sigurno ovaj album čini lakim i gotovo prozračnim, zgodnim za svakodnevno slušanje. S druge strane, materijal je takav da se nekog pozorišnog štimunga nisu rešili, te da su sačuvali brehtovski duh u ovim razdraganim verzijama. Po Wainwrightu ovaj album dokazuje da je svakih tridesetak godina vreme za Wailla/Brechta, uz podsećanje na izvođenje Waillovih songova koje nam je devedesetih podarila Marianne Faithfull. Mi s druge strane znamo da živimo u brehtovskim vremenima, dok nam rat diše za vrat, samo malo intelektualnog poštenja je dovoljno da shvatimo da nacizam dolazi, ratovi dolaze i da nam se sprema svilen gajtan, na ovaj ili onaj način. Tako da su svi mogući razlozi, što subjektivni, što objektivni, za slušanje ovog koncerta očigledni.

čitav album na jućubu