Eeeeeehhhh.... :) - Marka Žvaka

Eh, kakva je godina bila 1994! Prve zabave na Sari, kućici na kraj Ade Ciganlije, gde se đuskalo po putu, na plaži, u šumi…. Onda, Industrija, “ajmo Srbi, Barney York”  :), bila psihoza, živelo se od partija do partija. Te godine otkrili smo Ritchie Hawtin-a, tj. Plastikmena, njegov tada super novi zvuk Roland TB-303, da, to je taj acid zvuk, osnovni acid. Tada je i izašao album Musik i uz ove stvari se đuskalo na svim pomenutim mestima, ljudi su vrištali, sve je bilo novo i neverovatno. I prošlo je cirka 30 leta od tada i evo NovaMute je reizdala album Musik, koji evo, i dalje zvuči čudno sveže. Da li je tajna u sporosti, u tehnu koji nikada nije išao preko 130 bpm-a, ili prosto u Hawtinovom geniju, teško je reći; Musik je njegov prvi potpuno koherentni album, koji je, još uz to imao i snagu stejtmenta, afirmisao je taj zvuk koji, u tom trenutku nisu mogli da razumeju zalutali, to cvrčanje, zatezanje, izvijanje, kada smo se na Sari pretvarali u samu muziku, eeeehhhh… Posle je čitav fazon postajao sve zreliji i zreliji, dočekali smo prvi Ričijev set u Beogradu, na jednom od onih Lucky Strike partija, pa još koji put u bašti Sava Centra, pa legendarni set koji je počeo u 4 ujutru, na Exitu 2007…. godine su prolazile, Riči je dolazio prilično često, već smo se navikli na njega, sazreli, ostarili, pozaljubljivali se, povenčavali se, zaposlili, postali džangrizavi, ali i dalje đuskali, đuskali…. Život je nastavio svojim tokom, a ta 1994. godina će ostati zauvek zapamćena kao jedna od ključnih i dan danas, u ređim prilikama kada đuskamo, trudimo se da đuskamo kao što smo đuskali te 1994… Eeeeeehhh… 🙂

Ritchie Hawtin Exit 2007