I Don't Care - Marka Žvaka

Danas sam posle mahinalnog čitanja vesti po netu, izjurio iz stana ne bih li šetnjom izbio sve sveže prikupljene anksioznosti i paranoje, šta da pustim sa telefona – pa novi Khruangbin, koji tu radi posao maksimalno. I baš me briga što im ovo verovatno nije najbolji album, što na albumu nema onakvog pop senzibiliteta kao na prethodnom Mordechai. Briga me i što nema ni onakvih kul fanki bas linija kao na njihova dva Ep-ja sa Leonom Bridžisom. I ne hajem puno za to što je A LA SALA neka vrsta povratka na staro, tamo gde su bili posle prva dva albuma. I ne zanima me što kažu da na albumu, em što nema dovoljno vokala, em što su nekako nasnimljeni u pozadini onoga što rade gitara, bas i bubanj. U stvari, tako mi čak i više odgovara. I kažu da je A LA SALA malo kao muzika za aerodrome, ali mene nije ni za to briga, kad je Brian Eno snimao muziku za aerodrome, može i Khruangbin. I briga me što je 32 stepena, jer kada čujem A Love International imam osećaj kao da me zapljuskuju talasi u suton. I još mi je drago što će ovaj album slušati ljudi koji idu na festivale, ljudi koji slušaju i ovakvu i onakvu muziku, od elektronike do amerikane. I možda će ovo biti nekome prelagano, previše neutralno, možda će faliti malo nekog ljutila, ali A LA SALA pliva i dalje kroz moje misli i nestaju polako svi strahovi, sva žurba, nekad sam bio zaplašen i čekao kraj sveta, a to nekad je bilo pre samo pola sata, a sada me više nije briga i to je to. I don’t care.

čitav album na jućubu