Još bolji Sorrentino - Marka Žvaka

Nešto se mislim, kako je uopšte snimiti film o političaru, al’ ono da ne bude satira, nego nešto gde se ulazi u razne ljudske probleme koje neki političar, kao i bilo koji drugi čovek ima – pa to mora da je jako teško u našem vremenu gde su ljudi generalno digli ruke od političara i više im niko ni u šta ne veruje, a i zašto bi. E, taj težak ispit već jedno treći put polaže Paolo Sorrentino i to, rekao bih, ovaj put sa boljom ocenom nego ikada – La grazia je verovatno njegov najbolji film još od Velike lepote, a verovatno i najbolji iz te njegove serije o političarima i prvi koji se bavi fiktivnim političarem (ranije su bili konkretni – Berluskoni i Andreoti). I ako, po tonu, značajno drugačiji od prethodnih Sorentinovih filmova, generalno, opet je to izuzetno znalački stvorena i odabrana kolekcija etida, koje ovaj put spaja jednostavna premisa, pa film, i ako ima taj kontemplativni ton, ima čak i nešto jaču koheziju između etida. Glavni junak je odlazeći, ostareli predsednik Italije, koji ima otprilike šest meseci da uradi (ili ne uradi) neke stvari kojima će ostaviti nekog traga za sobom, da donese zakon o eutanaziji i odobri par pomilovanja. Sve bi to bilo krajnje netipično za njega, jer je svoju političku karijeru proveo krajnje uspešno, ali ziheraški i sada se nalazi pred velikim dilemama….. Sorrentino je ovde znatno smanjio količinu ekspresivnih etida (mada ih ima nekoliko), mnogo veći akcenat stavio na samog glavnog lika, koga, kao se valja, opet igra njegov večiti glavni glumac Toni Servillo. I Toni Servillo ovde zaista radi svašta, čak i repuje u jednoj etidi, ali istovremeno apsolutno genijalno donosi jednu dramu predsednika, koji ne može da izađe iz opsesivne potrage za ljubavnikom svoje pokojne žene…. Sorrentno i Servillo se ovde bave velikom temom – šta znači biti živ – Servillov predsednik ima potrebu da nešto uradi sa sobom, i to je sjajan paradoks, ali osim stare opsesije, on ne uspeva nikako da uhvati tračak emocije koji bi ga pokrenuo u pravcu življenja. La grazia donosi ponovo sve vrline Sorrentinove poetike, zrelost misli, mašovitost u etidama, ali i ovaj put, čak i nešto više od toga – jednu ozbiljnu metafizičku zamišljenost i briljantnu uzdržanost koja su, moguće i tas na vagi koji nam daje za pravo da kažemo da je ovo sjajan film.

imdb stranica filma