Između žanra i realnosti - Marka Žvaka

Ono što shvatam je da Kelly Reichardt, barem u poslednjih nekoliko filmova, dekonstruiše (kod nas naročito popularnu) podelu na žanrovski i arthouse film, s tim što to nije samo sebi svrha, već dolazi kao svesna odluka koja izvire iz samog sadržaja, same priče u njenim filmovima. Tako smo imali pre pet-šest godina veoma interesantni First Cow, koji je, kao, vestern, ali nema, u stvari vestern klišee, ili ako ih već ima, oni su toliko lišeni svojih žanrovskih funkcija i ne igraju, praktično na gledaoca. Onda smo imali Showing up, arthouse film koji se bavi životom i problemima umetnika, u kom ima recimo, jedno 10 puta više saspensa nego u svim njenim “žanrovskim” filmovima zajedno. Sada je tu The Mastermind koji izgleda od samog početka tako da sve vreme očekujete da se u kadru pojave Gene Hackman ili Elliott Gould – izgled kadra, džez soundtrack, epoha, heist movie zaplet nas uvode u tipični krimić sedamdesetih – jedino što se ubrzo ispostavlja da je sama pljačka u stvari ekspozicija, a film, kako se stvari odvijaju, počinje da biva o nečem drugom – o sumornom propadanju bivšeg studenta umetnosti, koji se odvažio na pljačku, valjda pokušavajući da izađe iz žabokrečine svog tipičnog, neinteresantnog porodičnog života, ili je možda to sve bila njegova podsvesna svađa sa ocem, cenjenim sudijom u gradiću u kome živi, ko će ga znati. Reichardt uzima krimić iz sedamdesetih i u njega upumpava realnost, razarajući polako i samu ideju da je ovo krimić. Vreme u kome se dešava radnja filma je burno – u toku su protesti protiv rata u Vijetnamu, ali to saznamo tek pred sam kraj filma, kada su glavnom junaku (idealno kastovani za ovu ulogu Josh O’Connor) već skoro sasvim potonule lađe. Dakle, ono što je ovde osnovni zahvat je dihtomija između žanra i realnog, koja nije tu da bi se minirao žanr, već da se progovori više o našem vremenu, o trenutku u kome se nalazi, pre svega, neka inteligencija, umetnici – ljudi koji se nalaze na krajevima sistema i čija ideja da mogu da menjaju svet oko sebe, ili bar sopstveni život u vremenu ogromne akumulacije kapitala i velikih ratova (koji se takođe vode zbog akumulacije kapitala) – je infantilna, lišena svesti o životnim realnostima, mogućnostima koje su, tolike kolike su, a ne onolike koliko bi mnogi od nas želeli. Vrlo zanimljivo, Kelly Reichardt je u žešćoj formi, totalna preporuka.

imdb stranica filma