Na talasima alenovskog nasleđa - Marka Žvaka

Dok starac Woody od stotinu ljeta i dalje snima filmove (istina, više ne tako dobre), čini se da je njegov uticaj na mlađe autore, naročito kad je u pitanju američki nezavisni film, jedan masivan fenomen, koji će u dolazećim godinama biti sve očigledniji. Sacramento je, kao u ostalom i A Real Pain jedan od očiglednih simptoma ovog fenomena; štaviše, preporučujem da se ova dva filma gledaju kao double bill, jer imaju toliko toga zajedničkog. Zajedničko je i prisustvo glumca/scenariste/reditelja u jednom čoveku – dok se o alenovskoj prirodi Jesse Eissenberga, pre svega kao glumca, već odavno govori, sada imamo i Michaela Angarana koji je, na neki način, moguće još bliži Woody Allenu po senzibilitetu. Sacramento ima još dosta zajedničkog sa A Real Pain – u pitanju je road movie, glavni likovi imaju neke psihološke probleme iz kojih treba da izađu. Sacramento je, istina, nešto jednostavniji, rudimentarniji i dramaturški i glumački; dovoljno je reći da je u drugoj glavnoj ulozi Michael Cera i ono što je zanimljivo je da deluje da će to biti još jedna njegova komičarska egzibicija, ali na kraju i ne ispadne baš tako (neko će reći – izem ti film u kome te Michael Cera skoro ni jednom ne nasmeje – i moguće da će biti u pravu 🙂 ). Ono što je super u filmu je sama tema straha od očinstva, od zasnivanja porodice – prava savremena tema koja hvata “za gušu” trenutak u kome živimo. Arangano tu odlično igra, upotrebljavajući alenovsku logoreju kao sredstvo za bekstvo od problema – sve su to, dakle, već viđene trope, ali u Sacramentu se uživa, pre svega emotivno, film vas žacne koji put, zabavan je i dirljiv. Dakle, sasvim solidan izlazak Arangana kao reditelja na nešto veću scenu nego ranije – Sacramento je film koji ćete možda propustiti, ali ako ga pogledate, provešćete veoma simpatičnih sat i po vremena.

imdb stranica filma