Na tragu braće Koen - Marka Žvaka

Naravno, proizvesti stil braće Koen nije uopšte lako, nije lako čak ni biti na tragu njihovih filmova, pa takvih filmova nešto i nema. Jedan od retkih, bar delimično uspešnih filmova tog tipa je svakako LaRoy, crna komedija i debitantsko ostvarenje Šejna Etkinsona. U nekoj, relativnoj američkoj vukojebini se dešava ova priča koja ima sve što možete poželeti u ovom žanru – ubistva i ubice, dežurne naivčine i luzere, wannabe pandure (što je čak i originalno), mnogo kaubojskih šešira i mnogo nade u svetlu budućnost. Ovde postoji nekoliko stvari koje su me odmah privukle – u verovatno prvom kadru filma vidimo lice Dilana Bejkera (nikad zaboravljenog glavnog junaka Solondzovog remek dela Happiness), a u prvoj sceni Bejkerov lik nas potpuno iznenadi i uvede u morbidnu priču. Dalje se sve, manje više, kreće po dobrim klišeima koenovskog sveta. Atkinson je, kao Koeni, pa skoro i kao pomenuti Solondz nemilosrdan prema svojim luzerima, i čini se da im se ništa dobro neće desiti, pored svega lošeg što im se konstantno tokom filma dešava. I tako dalje…. LaRoy je gotovo iskusno režiran film, što je velika pohvala za debitanta Etkinsona. Njegov rad sa glumcima je očigledno efikasan, a scenario sa dovoljno nepredvidivih momenata. Etkinson dakle, nije bilizu Koena, ali je bliži od drugih i to daje nadu da ćemo gledati neke dobre filmove u njegovoj režiji i ubuduće.

Film je prikazan na IndieBelgrade festivalu nezavisnog američkog filma u Domu Omladine.

imdb stranica filma