Nagrade prolaze, trauma ostaje - Marka Žvaka

Nagrade su, prilično često, sviranje kurcu, to zna i mala beba. 🙂 Ali, ima i tu nijansi; jedno je, na primer, kada Nobelov komitet da nagradu fašistkinji iz Venecuele, da bi to bilo propagandno iskorišćeno za američku invaziju na Venecuelu (koja se, pu, pu, pu, još uvek nije desila), a drugo kada kanski žiri da Panahiju Zlatnu palmu da bi, bar malo, uticao na to da ga u domovini ne u’apse. U to sam prilično siguran posle odgledanog filma Jedan običan incident – teško da je u pitanju film koji je po nećemu značajan, ali s druge strane, ne znači da se ne radi o dobrom ostvarenju. Grupa ljudi, žrtava policijskog terora u Iranu, prepoznaje svog dželata i kidnapuje ga; otvara se više pitanja – da li se osvetiti, ili oprostiti, da li će osveta ili oproštaj izlečiti traumu zarađenu u zatvoru…. Bilo je dosta filmova na ovu temu, i boljih i gorih, samo ću navesti primer meni mnogo interesantnijeg Čang Dong Lijevog Miryang, gde glavna junakinja pokušava da oprosti ubici svog deteta, ne bi li se spasila od potonuća u ludilo, ali kad dođe do susreta sa ubicom, ovaj joj hladnokrvno, u jednoj izuzetnoj sceni, saopšti da je već sam sebi oprostio. Kod Panahija nema te snage, ni neočekivanosti. Ima, međutim, dosta humora, malo satire na korupcionaške prilike u Iranu, dobre igre glumaca i solidno ispričane priče. Uopšte uzev, u pitanju je zabavan film, koji samo povremeno zalazi nešto dublje u problem koji imaju žrtve torture; posle dosta peripetija, solidno povezanih u stilu najboljih iranskih majstora, dolazi se i do kraja koji vam neću ovde ispričati. Kakva god bila njihova odluka o tome šta da urade sa svojim dželatom, trauma izazvana mučenjem svejedno ostaje. To je neka poenta koju ovde provlači Panahi i sve je to na mestu, izađete iz bioskopa zadovoljni, pogledali ste dobar film, verujte, baš je tako. A sad dal’ je to za Zlatnu Palmu – ne bih rekao, ali eto – nagrade ko nagrade, ko ih ne zna, skupo bi ih platio.

Film je prikazan na Festivalu autorskog filma

imdb stranica filma