Baš dobro i baš sada - Marka Žvaka

Ne znam kako ni zašto, ali izgleda da se Cass McCombs nalazi u nekoj suludoj eksploziji kreativnosti baš sada, leta gospodnjeg 2025., na svom jedanaestom albumu Interior Live Oak. Interior Live Oak je dugačak, dupli album, napisan i odsviran savršeno, ali nimalo cool, in ili fancy, koji god od ovih izraza hoćete da upotrebite. Pre se čini da je Cass McCombs negde u krivudavim putevima prošlosti, ovo nije moderan album, sve je to moglo biti napisano pre jedno trideset godina, ali bre brate, kako su ovo dobre pesme…. I to krene od samog početka – Priestess je jedna od onih pesama koje su studija na temu ličnosti i sama ta studija je toliko snažna, ne možete a da ne zamišljate tu ženu o kojoj se u ovoj pesmi radi i da ne budete odmah zaljubljeni u nju. Onda idu Peace (pazite ovde se priča o tome kako ljudi govore “peace” kad se pozdravljaju, dakle koliko je to arhaično u stvari), stvar koja je toliko topla da je morala da bude singl, pa Missionary Bell (opet singl), pa rokerska Miss Mabee, jednostavna ali zapaljiva, pa još sjajnih pesama. I taman kad pomislite, negde oko pola albuma, da je McCombs ispucao sve favorite, krene druga polovina albuma sa još boljim pesmama. Onda počne da peva o prošloj ljubavi o kojoj, kao, ne misli više (I Never Dream About Trains), pa posle toga o  beskućnicima na Van Wyck Expressway (tu srce počne da mi se cepa), pa onda ide, što se mene tiče, najbolja stvar na albuma Lola Montez Danced the Spider Dance…. Rock i soul se mogu ponekad mešati na nemoguće, magične načine, sve to može, na prvo slušanje, da zvuči obično i ne naročito originalno, ali kad svaka pesma ima snažnu inspiraciju, kad svaka pesma, u kontekstu albuma, ili sama za sebe uvlači slušaoca u jednu emocionalnu paniku, kada vas dira, onda vas baš briga za trenutak jer se nalazite u jednostavnosti koju samo univerzalnost može da stvori. Opasan album, svaka mu valja, to je to, ne treba ništa više.

čitav album na jućubu

Cass McCombs: Tiny Desk Concert