Iskreno, nemam pojma kako mi je pao u ruke ovaj album dvojice njujorških instrumentalista – prvo, ambijentalna muzika nije, generalno, nešto što previše slušam, a drugo, sam album Let the Moon Be a Planet je sastavljen od 8 stvari koje su toliko neupadljive, nekako očigledno specijalno nenametljive, da je potpuno neverovatno da sam se na njemu zadržao. I to je svakako pobeda – kada se, posle nekoliko dana slušanja u okviru plejliste prođe faza background muzike, za koju kao da je ovaj album napravljen, počinjete da polako bivate svesni repetativnog minimalizma kojim vas zavodi pijanista David Moore. Oneobičavanju čitave stvari onda doprinosi Steve Gunn i njegova akustična gitara koja, sa ne malom, ali ni malo očiglednom tenzijom prolazi kroz slatke trenutke tišine zadate klavirskim pauzama. I onda malo imate utisak da slušate nekakav čudni folk, malo nekakav usporeni free jazz, a ostalo vreme vam i nije baš jasno šta slušate, ali svakako želite da čujete, da otkrijete tajnu iza nota koje plutaju,  dok Rhododendron – poslednja stvar na albumu polako nestaje u sveprisutnoj tišini.

čitav album na njihovom bandcampu

Steve Gunn and David Moore at Big Ears Festival, Knoxville, TN