Nežnost i optimizam - Marka Žvaka

Osim što je u pitanju bio zaista odličan koncert, u onom, idealnom smislu da to što smo očekivali smo i dobili (i još je to bilo za koji nivo suptilnije i istančanije), ovo je bila jedna zgodna prilika za nalet određenog optimizma po pitanju naše omladine :). Jer, ovoliko finu, blagu, super tolerantnu atmosferu na koncertu ne videh davno. Neki su drugari tvrdili da će na koncertu biti samo Rusi, ja, boga mi, tako ne videh – čulo se uglavnom srpskog u prvim redovima, a kada su članovi benda objavili da je njihovom saksofonisti Lewisu Evansu rođendan, klinci su mu, bez zadrške otpevali “Danas nam je divan dan”, dakle naših klinaca, opet onih divnih klinaca koji nas već skoro dve godine oduševljavaju svojom borbenošću, upravo njih bilo je napretek. Naravno, bilo je i Rusa, kojima i možemo da zahvalimo što uopšte gledamo tako aktuelan bend kao Black Country, New Road. Koncert je započeo tačno na vreme, a iznenađenje je bilo što je otvoren pesmom Wingsa Band on the Run, koja je, do sada koliko sam video na turneji svirana na bis. I rekao bih da je to pravilan izbor – ko se uostalom seća ove stvari, kad su u pitanju Wingsi, ljudi ne pamte ni hit kakav je bio Mull of Kintyre…. onda je krenuo izbor stvari sa prošlogodišnjeg albuma Forever Howlong (mislim da samo dve stvari na koncertu nisu bile sa njega). Meni, kao notornom matoranu ovo je i odgovaralo, ja Windmill scenu pratim iz pozadine, da ne mogu do mene da dosegnu glasne gitare Black Midi-ja ili ranih BC,NR. Atmosfera je bila milina, nekako čak više odgovarajuća nekom klasičarskom koncertu, osim što mnogi klinci znaju pesme, pa su pevali Besties, pa čak i Mary. Ja sam se pak prepustio svojoj omiljenoj prog egzibiciji Two Horses koja je izvedena besprekorno i čisto kao na albumu. Dok slušaš album, ne obratiš baš uvek pažnju na to ko peva koju pesmu, tako da je za mene bilo prilično iznenađenje kada sam video koliko je velika pevačka uloga May Kershaw, koja je, nekako se bar činilo iz mog ugla – prava zvezda ovog koncerta, čiji je magnetizam zasenio čak i Tyler Hyde koja je bila u centru scene. Da li zbog osvetljenja, ili je to tako nekako ispalo na ovog koncertu Georgia Ellery je nekako bila malo u drugom planu, i ako je njen imput u zvuku grupe sasvim sigurno izuzetno važan. Koncert se ravnomerno kretao nekim stazama ljubavi između publike i benda, nije tu bilo mnogo iznenađenja – bend je u ovoj fazi jednostavno koncentrisan na jedan krajnje nežan način na koji izvodi ove stvari, sviračka i pevačka perfekcija, sklad je u prvom planu, dok nema nekog generalno rokenrol osećaja u svemu ovome, ali to je put kojim BC,NR ide i rekao bih, sasvim sigurnim koracima. Na kraju – Happy Birthday i to bi bilo to. Nije bilo bisa, a ja sam nerado napustio Dorćol Platz, osećanje od koncerta je bilo tako fino, tako pozitivno, prepuno nade i optimizma. I drago nam je što su Connected i Honeycomb postali neki faktor na našoj sceni, očekujemo i u budućnosti još ovakvih imena, jer ovo je definitivno, pre svega zbog poznatih ekonomskih ograničenja, nešto što Beogradu zaista fali.

Kao gost/predgrupa je nastupio Niko Nikolić sa svojim bendom.

video by Grue’s alt channel