Preko potreban film - Marka Žvaka

Dok nam Fukujama, posle kraja istorije (koji se nije desio i šta ćemo sad?) upravo ovih dana prognozira kraj demokratije – ne preostaje nam ništa drugo nego da upremo prstom u one koji nam tu demokratiju oduzimaju. To zna i austrijski dvojac Daniel Hoesl i Julia Niemann, protežei Urlicha Seidla, koji je i producent njihovog filma Veni vidi vici. Zbog toga je Veni vidi vici jedna veoma prosta satira, svedena na prilično jednostavnu dramaturgiju; u filmu nema tamo-vamo, sve je upereno na portret super bogataša Amona Maynarda (odlično kastovani Laurence Rupp) i njegove porodice koja izgleda kao skinuta sa reklame za Beneton, uz  sva opšta mesta savremene političke korektnosti . Rekao bih da Hoesl i Niemann, u želji da budu što direktniji pomalo propuštaju mesta gde bi mogli da budu sarkastičniji i smešniji; ipak, film funkcioniše odlično – sve je u nekom realističkom ključu, ali sam cinizam postojanja Amona Maynarda i sveta koji ga okružuje igra snažno sam po sebi. I sve je čini se u tom stilu – filmu se može naći dosta mana, ali je verovatno ovakav direktan film, sa prstom u oku bio neophodan. Samo u retkim trenucima mi vidimo Maynardovu želju za samouništenjem koja ga približava više nekom DeLilovom junaku; ipak pobednički duh, to što ga niko ne može zaustaviti (kako kaže Ayn Rand) preovladava i mi provodimo sat i po vremena sa rođenim pobednikom, koji sve vreme pobeđuje, u svetu u kom se može biti samo pobednik ili poraženi. Veni vidi vici možda nema provokativni humor kao Seidlovi filmovi, ali svakako pogađa pravo u svoju metu i biva veoma jasan jer njegovi autori to tako žele. Mene još zanima kako im je uopšte uspelo da snime ovakav film (kažu da je bilo poteškoća, pre svega finansijskih), ali eto – snimljen je i neka je. Videćemo, u sledećim godinama, ili koliko nam još bude ostalo vremena, da li će biti još ovakvih projekata – ako je šta potrebno, to su snažni filmovi, a Veni vidi vici je snažan film.

Film je prikazan na festivalu Slobodna zona

imdb stranica filma