Prelepa usamljenost - Marka Žvaka

Porodica McCalla se doselila iz Haitija u SAD i tamo dala mnogo toga savremenoj američkoj muzici. Leyla McCalla je već slavna klasična i folk muzičarka i majstor čela. Njena mlađa sestra Sabine McCalla u već završenoj godini snimila je svoj debi album Don’t Call Me Baby i oduševila mnoge. Nije teško ni shvatiti zašto – album je jedan predivan miks različitih popularnih žanrova od sambe do rokenrola i bluza. I sve to nije urađeno prosto tako, već ima jasan znak Sabininih korena – u svakom žanru, u svakoj pesmi se osećaju njeni haićanski koreni, kao i uticaj Nju Orleansa grada u kome je provela najviše vremena u životu. Ritmovi su diskretni, a ono što Don’t Call Me Baby povezuje u celinu je ličnost same Sabine McCalla – njena mogućnost da o najbolnijim ljubavnim i drugim temama napravi pesmu uz koju se čak i može đuskati. Zato je čitav album nekakvo čudo određene pomalo laidback energije. Don’t Call Me Baby ima mnogo izuzetnih momenata – pored Sunshine Kisses koja je, u stvari, praktično naslovna pesma, jer se u njoj ponavlja stih “don’t call me baby” imamo odmah Louisiana Hound Dog u koju je svoju kreativnost uložio Dan Auerbach is The Black Keys. Anything Without You zavodi karipskim ritmovima, a zvezdani trenutak albuma je za mene Deep River, koju Sabine izvodi fenomenalno zajedno sa starijom sestrom. Ima na albumu dosta folka, ima ritma i bluza, dok Sabine priznaje da postoji i jak uticaj tropikalije, jer je odrasla slušajući Caetana Velosa. Sam kraj albuma se pretvara u fantastično r’n’b finale, a Lovely Lonely je stvar koja ga završava na veličanstven način i ova stvar je sama usamljenost koja je suviše ponosna da ne bi bila lepa. Predivan, elegantan album, a Sabine McCalla je ime koje će tek da razvaljuje.

čitav album na njenoj bandcamp stranici