Autoportret majstora u Amsu - Marka Žvaka

Japanski tehno majstor Wata Igarashi je zaista veteran. Samo njegova karijera kao dj-a i producenta traje već čitavu deceniju, a kamo sve ono vreme pre toga kada se bavio drugačijom vrstom muzike, džezom, na primer, a imao je i rok bend. Pre cirka dve godine je snimio svoj prvi solo album Agartha i to je bilo veoma zapaženo ostvarenje o kome smo već pisali. Onda se preselio iz Japana u Amsterdam, gde snima svoj ovogodišnji album.  Dok je Agartha bila demonstracija Igarashijeve raznovrsnosti, tehno album na kome je dosta bilo skretanja u elektro, pa čak i krautrok, njegov ovogodišnji album My Supernova je ovaj put striktno u tehno vodama. Ali, to nije običan savremeni tehno koji bi neka dobra riba mogla da zavrti u Tomorrowlandu; pre je reč o jednoj ekspertskoj plovidbi kroz razne varijacije tehno zvuka, sa mnogo referenci, mnogo istorijski bitnih žanrova koje, očigledno, Igarashi sve ima u svom kreativnom kodu. Dok je, na primer, prvi singl Shockwave energični floorkiller koji se bazira na sint zvuku koji bi mogao istovremeno da bude i podloga za neku video igricu, stvar koja ide posle njega Meltzone, je očigledna posveta detroitskom zvuku od pre tridesetak godina, koja, uprkos tome zvuči savremeno i referentno. One for EM je pomalo zadrta esid vežba za isprobavanje dubinskih performansi 303-jke. A posebna poslastica je završna stvar na albumu Echoes Beyond koja evocira nikog drugog do sastav Underworld, spor razvoj tipičan za njihove stvari iz devedesetih. Naravno, ovo su sve veoma uslovne opservacije – album zvuči so 2025. Tako ga je i sam Igarashi opisao – rekao je jednostavno da je My Supernova njegov autoportret u 2025. godini. Ostalo je samo slušanje i đuskanje, svaka dalja racionalizacija je nepotrebna, a My Supernova je svakako jedan od tehno albuma godine.

čitav album na njegovom bandcampu