Špijuni, nekad i sad - Marka Žvaka

Štajaznam, Soderbergovi filmovi poslednjih godina su u fazonu da ih zaboravim pola sata possle filma. Slično je i sa Black Bag, mada sam se nadao da će biti drugačije; ipak je količina, pre svega glumačkog talenta ovde prilična. Takođe, postoji određena glad za špijunskim trilerima, nije ih bilo odavno – poslednji značajniji je bio Tinker, Tailor, Soldier, Spy, a od tada je prošla čitava Vučićeva vladavina u Srbiji. Ipak, ne može se reći da Black Bag nije kompetentno i znalački snimljen film; pošto su svetovi tajnih službi danas hi-tek svetovi, digitalni, AI svetovi, čini se da je ovakve stvari teže snimati nego ranije. Kada se tome doda da se dve glavne scene u filmu dešavaju za trpezarijskim stolom, za vreme večere, dobija se, gotovo kamerni špijunski triler. Tu je Soderberg nekako na nivou civilizacije u kojoj živi i radi – znalački je organizovan i profi, ali je, čini se, potpuno bez ikakve ideje kako da tu špijunsku igru stavi u kontekst savremenog sveta (istina, glavni negativac na kraju kaže da je sve što je radio, radio za mir u Ukrajini, ali na tome otprilike i ostane, nekako se prođe mimo toga). Nešto zaniljivije je to što šestoro ljudi oko kojih se vrti radnja i koji rade za britansku obaveštajnu službu su, u stvari tri para i tu postoje zanimljivi odnosi i ono u čemu se razlikuje par glavnih junaka (Fassbinder i Blanchett) je to što su apsolutno i bespogovorno verni jedno drugom, tj. onoliko koliko im služba to dozvoljava…. Sve u svemu, nije loš triler, ali ne očekujte ni bog zna šta. Dinamično je, brzo prođe, relativno je ubedljivo, nema nekog razloga da se ne pogleda….

imdb stranica filma

Mark Kermode o filmu