Svuda pođi, svojoj kući dođi - Marka Žvaka

Teško je zaista ne saglasiti se sa svima živima po netu, od slučajnih bioskopskih gledalaca do do filmskih stvaralaca i kritičara – Marty Supreme je izuzetan film. U godini kada su se braća Safdie razdvojila, sada znamo ko je stajao iza njihovog autentičnog dinamičnog i naoko haotičnog stila, a ko je iz te saradnje izašao jer je želeo da nađe svoj sopstveni put (i sa filmom The Smashing Machine ga ipak nije, za sada, našao). I ako se film odvija oko stonog tenisa i glavni junak je stonoteniser, ovo ipak nije sportski film, nema ni trope sportskog filma, niti se sve vrti oko sportskog uspeha. Više u stvari, oko samog pojma igre. Gledano iz tog ugla, Marty Supreme je, kao i Uncut Gems (koji nije, dakle, film o kockanju) film o umetniku – čoveku koji će, samo da bi igrao, da bi se igrao, žrtvovati sve živo, izložiti se životnoj opasnosti, zanemariti i ljubav i pretnje, sve da bi bio učesnik u igri, za koju je sasvim neizvesno može li je dobiti. Ali, zanimljivo mi je i drugačije čitanje koje kaže da je Marty Supreme film o američkom eksepcionalizmu, koji će uz kapitalizam, kroz kapitalizam, i na kraju i protiv samog kapitalizma biti zvezda padalica koja će se u našem vremenu vratiti u sigurnu luku i izbrisati samu sebe kao nešto izuzetno, te će, kroz Trumpovu politiku “vratiti Ameriku kući”. Elem, svakojaka čitanja su moguća, ali vrline filma Marty Supreme su mnogo opipljivije i jednostavnije – u pitanju je (ponovo) dvoipočasovni rolerkoster, u kome je, ovaj put, briljantno kreirana epoha, gde gotovo i da nema vremena za bilo kakvu stanku i refleksiju, gde se ne zna šta je autentičnije i uspešnije snimljeno – da li vibrantne ulice Njujorka ili brojni glumci, ne-glumci, medijske ličnosti, naturščici, životinje…. Osim Chalameta koji briljira i vuče film, imamo veoma jasno uspešnu povratničku ulogu Gwyneth Paltrow, odličnu Odessu A’zion koja je uz Chalameta motor filma, imamo Abela Ferraru koji je faca koja sa sobom donosi pravu buđ njujorškog low life miljea. I rekao bih, najviše od svega – izuzetno uspešan casting Kevina O’Leary-ja, biznismena i tv-lica koji je ovde otkriven kao odličan glumac i koji glumi skoro ubedljivo kao da je, ne znam, George C. Scott u pitanju. Jako je interesantan i postupak Safdija koji je perfektno rekonstruisao epohu pedesetih godina prošlog veka, upotrebio adekvatni soundtrack stalnog saradnika Daniela Lopatina aka Oneothrix Point Never, da bi onda ubacio Tears for Fears, Alphaville i još nekoliko izvođača iz osamdesetih i stvorio zbunjuću zvučnu pozadinu koja najviše sugeriše da je ovo priča koju nam neko priča u osamdesetim, a možda je prosto potpuno iracionalno, ne znam, ‘bem li ga. 🙂 Marty Supreme je film koji svako koga film uopšte zanima mora da pogleda – sasvim sigurno jedan od vrhova prošlogodišnje produkcije, ako ne i vrh sam.

imdb stranica filma

Šon Bejker intervjuiše Džoša Safdija