Vremena, sećanja, svi mi... - Marka Žvaka

Kada pogledam spisak novina i časopisa za koje Goranka Matić radila, vidim nekakvu nit mog detinjstva i mladosti, vremena kada su se te novine i časopisi ne samo čitali, nego bili i važni. Džuboks, Start, Omladinske novine, Duga, Ritam, sve je to neki deo mog odrastanja. I ovaj film Borisa Miljkovića ne mogu da ne doživljavam lično – pa čitav period o kome se ovde govori – kraj sedamdesetih, osamdesete i devedesete, pa to je ono vreme koje me je formiralo, na umetnički i na politički način i verovatno svaki drugi. Miljkovićev postupak je takođe ovde ličan, prijateljski, što proizilazi iz njegovog odnosa sa Gorankom. Oni u ovom filmu samo gledaju njene fotografije i neke njene filmove, stare filmove na kojima je snimala svoje roditelje i porodicu u Privlaci (nekad Jugoslavija, sada Hrvatska). Ova dva sveta gotovo da se ne presecaju i tek po neko sa njenih fotografija ima privilegiju da se pojavi u tim malim, porodičnim filmovima; ti filmovi, kao da su više tu da bi mogli, kao gledaoci, da uhvatimo neki lični pogled na Goranku Matić, ženu kojoj je njen posao, njena umetnost očigledno bila sve i njena porodica su zauvek ostali samo njeni roditelji, nije se venčavala, nije imala dece, ta porodica koju je imala je bila iz njene prošlosti, iz tih starih filmova kakve su snimali valjda svi, koji su se puštali na nekom jeftinom projektoru, kad se ugasi svetlo i svi se okupe u sobi da gledaju. Njena sadašnjost i njena večnost su bile njene fotografije od kojih su mnoge postale znakovi vremena, a imala je, ooo, pa imala je dosta takvih… Goranka je jedan nežan i emotivan film koji ni ne mogu da ocenim objektivno, jer gledajući ga, kao da gledam na sopstvenu mladost, na godine koje su bile, koje su prošle, ali su sigurno mnogo više postojale, nego ove sad, barem što se moje generacije tiče. Eto, tako nekako, hm.

Film je prikazan na festivalu Beldocs

imdb stranica filma