Akustični cinik - Marka Žvaka

Black Midi su se, izgleda, sasvim lepo raspali; Geordie Greep je sa The New Sound imao jedan od najboljih albuma 2024. godine, a sada je sazrelo i za prvi album Camerona Pictona, to jest njegovog benda My New Band Believe. Odmah da kažem – u pitanju je izuzetno intrigantno ostvarenje, od koga ne mogu da se odlepim već nedelju dana. Kao i kod Greepa i ovde postoji dosta instrumentalnog pomaka u odnosu na Black Midi. My New Band Believe je praktično akustični album, gde osim Pictonovog vokala i gitare imamo orkestraciju na nivou nekog kvinteta (gudači su tu, a tu je bogami i klavir, koji zvuči fantastično pesmi Love Story). Ovaj album, gledano iz instrumentalnog ugla je kao neki lirski kamerni mjuzikl 🙂 (tu se vidi da Greep i Picton nisu, u stvari toliko udaljeni jedan od drugog). Ali, tekstovi su posebna priča – malo mi je falilo nekoliko puta da poverujem da to što Picton peva nije ironično, ipak, pametno sam se uzdržao od donošenja zaključka. Elem, ovo su sve monolozi ljudi (stvarnih ili izmišljenih, pitaj boga) koji su na ivici nerava/razuma, nekad, kao u Target Practice čitav tekst je monolog nekoga ko se sprema na najužasnije, najnasilnije stvari. Svi ti otkačeni, nikad do kraja rasvetljeni stihovi izgledaju kao da u njihovoj pozadini stoji velika frustracija, velika povređenost i ozlojeđenost. I kad čovek malo bolje razmisli, ni tu Picton i Greep nisu toliko daleko. Kad se sve to sabere i oduzme, dođe se do toga da je My New Band Believe jedan od najzanimljivijih albuma godine do sada, prilično dobar argument da se od Pictona u budućnosti očekuju sjajne stvari, još mnogo instrumentalno složenih, punih iznenađenja pesama, sa psihotično- ironičnim tekstovima koji bi lako mogli da dodirnu vaše nafinije emocije, kada ne bi ste znali s kim imate posla. 🙂 Topla preporuka.

čitav album na njegovom bandcampu