Od nove iskrenosti do bračnog savetovališta - Marka Žvaka

Srećom da sam se,  pre nego što sam se uzeo da pišem o ovom filmu,  malo informisao, pa sam saznao da je ovo, u stvari, rimejk španskog filma Sentimental, koji nisam gledao. Ali, Poziv je američki film i verovatno ga treba sagledati u američkom kontekstu. Moja mašta luta možda i više nego što bi se htelo, pa sam se odmah setio Pola Mazurskog, omiljenog reditelja iz tinejdžerskih dana, čije filmove na koje sam se najviše ložio (Zaljubljeni Blum, Svi smo bili hipici) verovatno neću nikada više pogledati, jer sam prilično siguran da bih se sad razočarao. Međutim film zbog koga sam se setio Mazurskog – Bob & Carol & Ted & Alice, sam gledao pre par godina ponovo i on je sasvim drugačija zverka – Bob & Carol & Ted & Alice ima tu svingersku situaciju između dva srednjeklasna američka para, kao i Poziv. Dok je film Mazurskog, 1969 godine kada se pojavio, bio užasno aktuelan jer je to već bilo vreme kada su hipi slobode ušle u mejnstrim, Poziv tu prilično zaostaje – svingeraj nije više ništa novo i ovaj film, u startu nema ni približne ambicije kao film Mazurskog. Interesantno je međutim, da i u ovom filmu, kao i onome od pre više od pola veka – do seksa na kraju ipak ne dođe. Srednjeklasni supružnici kod Mazurskog ne uspeju u orgijama zato što za njih nisu zapravo spremni (a i pitanje je da li uopšte treba da budu spremni), te je film Mazurskog kritika te “nove iskrenosti” u kojoj se otvoreno razgovara o svemu o čemu treba i ne treba. Kod Olivije Vajld sve, međutim, ode u neku vrstu bračnog savetovališta – brak kod Mazurskog odnosi pobedu nad novim vrednostima, dok je kod Vajld brak već pukao, a poziv na svingeraj odigra ulogu koja je u tome da supružnici prepoznaju pucanje svog braka. Elem, Poziv je film koji počinje pomalo trapavo i dosadnjikavo, ali kada se seksualna tenzija uključi u priču, tu stvari krenu da se dešavaju. Meni se čini da je Olivija Vajld inače miskastovala samu sebe, jer joj nekako ne verujem kao osobi prilično sputane seksualne energije, ali mimo toga ovo je, veoma dobro glumljen film, naročito kada je Edvard Norton u kadru, a to je fala bogu često. A gluma i jeste najbitnija u ovakvoj kamernoj komediji, koja deluje kao film za koji niko nije bezveze platio kartu, zabavna stvar, ima dosta tu smeha i pomalo je tužno, naročito kada se pogleda iz ove “istorijske” perspektive koja uključuje i film Mazurskog. Ok je film, gledajte, nećete se pokajati, manje više će leći svakom.

imdb stranica filma