Za godinu dana do zvezda - Marka Žvaka

Kada sam pre manje od godinu dana pisao ovde o prvom filmu mladog norveškog reditelja Kristofera Borglija ponadao sam se da na njegov sledeći film nećemo dugo čekati. I želja mi se ostvarila! I ne samo da je Borgli veoma brzo uspeo da snimi svoj drugi film u Americi, nego je, za razliku od mnogih napravio podjednako dobar, u nekim stvarima možda i bolji film. Dream Scenario se bavi temom koja je dosta slična onoj iz prvog filma, ali je ipak, u suštini nešto drugo. Pri tom uspeva da to uradi na jedan novi način (mada je opet u pitanju crna komedija sa body horror elementima), da dokaže da su njegova interesovanja univerzalna i da još upotrebi Nikolasa Kejdža na jedan gotovo meta način. I ponovo je tema tako karakteristična za ovo vreme i društvo u kome živimo, da se prosto pitate kako već neko ranije nije snimao filmove o ovome. Glavnom junaku slava stiže potpuno neočekivano, ničim izazvano i sasvim bez njegove zasluge (nešto vrlo slično mi se dešava i verujte, bilo mi je lako da prepoznam Borglijeve namere); i kada on, prirodno,  pokuša da tu slavu iskoristi – ispostavi se da on jednostavno nije taj čovek koji može sa tom slavom bilo šta da uradi. Borgli se opet dosta cinično pozabavio jednim važnim, a dosta na filmu zanemarenim aspektom kapitalističkog miljea, želje za uspehom i slavom – po surovosti humora, razradi koja ne vodi ničemu dobrom možemo u Borgliju, posle svega dva filma videti novog Toda Solondza, a to je gotovo najveća pohvala koju mogu da izreknem. Još valja spomenuti apsurdistički stil oba Borglijeva filma – dakle situacija je leta gospodnjeg 2023. da imamo jednog prekaljenog apsurdistu Jorgosa Lantimosa na vrhu sveta i apsurdistu Borglija kao nadolazeću zvezdu. To nešto govori o vremenu u kome živimo.

imdb stranica filma

Mark Kermode o filmu