Flojdovska emocija - Marka Žvaka

Beak> je psihodelični krautrock pinkflojdični projekat koji čine Geof Barrow (ex-Portishead) Billy Fuller (Sensational Space Shifters) i Will Young (Moon Gangs). Snimiše oni već 4 albuma, ja čuo tek za ovaj, četvrti i to sa skoro godinu dana zakašnjenja. Kada slušate >>>> odmah vam na pamet padnu Pink Floyd iz rane faze, sa Syd Barretom i neposredno posle njega. Naročito su vokali u tom fazonu, ali i neki generalni šmek, koji je, u ovom slučaju, dosta bitan – jer po rečima članova benda, njihovi albumi se slušaju u celosti, tako imaju najviše smisla, dok je neko izdvajanje numera kao singlova dosta retko, mada stvar Seal ovde ima i zvanični video. Ne mogu da kažem da je ovaj album za mene bilo šta nego uživancija; od samog početka, od prve stvari Strawberry Line imamo onu flojdovsku emociju pesme koja dolazi negde iz daleke prošlosti, u svemu se mogu čuti Echoes, protok vremena, dekade, vekovi…. Windmill Hill uvrće sve svojim gitarama van tonaliteta, brujećim basom i razigranim bubnjevima koji drže stvar da se raspadne u paramparčad. Hungry Are We dovodi flojdovski fazon do vrhunca, a Ah Yeah podiže ritam u nekom kraturock smislu – sve je uklopljeno sjajno album teče i zaista ga treba slušati u kontinuitetu. Na kraju tu je Secrects koja odlazi u simfo pop i prelepa Celophane za sam kraj. Elem, ovo je album baš za kućni gruv, koji će vas voziti kroz epohe, ali to je nešto o čemu i ne morate toliko da razmišljate. Opustite se, Geoff Barrow je napustio grupu, možda, posle ovog albuma neće biti više Beak>, možda je ovo veličanstveni oproštaj, a ako ipak nije – onda još bolje.

čitav album na njihovoj bandcamp stranici