Kancelarijski pastuv ponovo jezdi! - Marka Žvaka

Koliko god devedesete bile mračne u Srbiji, mora se priznati da je to bilo vreme kada nastalo je mnogo bendova koji su bitni dan i danas. Jedan od tih bendova je bio i URGH! koji se našao negde na ničijoj zemlji sa svojom muzikom u žanru grindcore – nisu mogli, pre svega zbog tvrdog, beskompromisnog i nenaviklom uvu krajnje neprijatnog zvuka, da uđu praktično u mejnstrim, ali su se na domaćoj core sceni izdvajali pre svega jednom radikalnom stilizacijom koja se, ogledala u vokalu Dragoslava Ružića (Guru Gagi) koji je bio velik, divalj i nerazumljiv. 🙂 Karijera benda je potrajala, bogami, sve do prvih godina druge decenije ovog veka – URGH! su u raznim varijantama izdali četiri studijska albuma i učestvovali u mnogo raznih projekata. Guru Gagi je u međuvremenu završio mašinski fakultet i posao ga je odveo u pečalbu, u Nemačku, gde i dan danas živi sa porodicom. Posle pandemije, pre Trećeg svetskog rata je peti studijski album benda, povratnički album, koji je posledica nemirnog duha Guru Gagija, njegove potrebe da, izgleda svih ovih godina, vodi svoj život na dva fronta, jbg, čovek ima tu energiju i uvek je znao da je kanališe kroz bend. Ove godine se prvo pojavio singl Pumpaj! koji pokazuje da Guru Gagi sve vreme prati šta se dešava u zemlji, a ubrzo je stigao i album. U ovoj inkarnaciji URGH! čine Guru Gagi, njegov brat Jovan Ružić (yolefist), koji je sve to muški odsvirao i na nekoliko stvari Zoja Borovčanin, u prošlosti pevačica sastava Lira Vega. Dosta je godina prošlo i ima dosta toga novog na ovom albumu, ali se, srećom, to najviše odnosi na tekstove (shvatite to uslovno, ranije nisam nikad obratio pažnju na tekstove URGH! jer nisam mogao da ih razumem, zbog stila pevanja). Tekstovi nam donose Guru Gagija kao čoveka koji je već mnogo toga preživeo i svašta mu se sigurno dešavalo poslovno i privatno, koji često piše svoje stihove kao predah jednog života u kome je vezan za stolicu, kompjuter, kancelariju – međutim, sam način na koji on secira tu svoj život nije bez samoironije, nije ni bez kurčenja, dakle korovski je, u suštini. Stvar Kancelarijski pastuv, na primer, je očigledan primer te samoironije – “Ako znaš ko sam znaćeš i gde sam, pred monitorom sedim, po tastaturi se istresam. Ne postoji kriza srednjih godina ali ne mogu se poreći šuljevi i migrena.“, a ona je prisutna i u drugim pesmama. Muzički, iznenađujuće, postoji gotovo ista, stara energija, kao pre dvadesetak godina. Svakako veoma interesantan album koji će, nadam se, biti neka spona između URGH! i ovih novih generacija, u kojima, kako se ovih dana pokazuje, gori vatra pobune, a URGH! će biti tu da u tu vatru dune i dodatno je raspali i tako će se ćerati još sto godina, a daj bože i duže. 🙂

čitav album na njihovoj bandcamp stranici