Kroz vekove sa Zebaldom - Marka Žvaka
V. G. Zebald - Vrtoglavica (Plato, 2020)
Smatram se srećnikom što sam, gotovo slučajno, dosta kasno otkrio knjige Vinfrida Georga Zebalda, slavnog nemačkog pisca i kako kažu, jednog od najvećih svetskih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Sreća je još i u tome što, da sam ga kojim slučajem otkrio ranije, moguće je da mi ne bi ovako legao. Zebald piše nešto između eseja i fikcije – opisuje svoja i tuđa lutanja, otkriva nam mesta za koja nismo znali da postoje i na koja nikada nećemo otiči. Njegovi romani lutaju između ličnih interesovanja i sasvim neočekivanih priča o velikim piscima, vladarima, ličnostima. Takva je i Vrtoglavica – Zebaldova šetnja kroz vremena i prostore, poniranje u svetove Franca Kafke, Kazanove i na kraju svoje sopstvene. Možda su mi njegovi Saturnovi prstenovi i bolje legli, ali i u Vrtoglavici sam pronašao mnogo toga za sebe – fenomenalno je kako Zebald čini Kafkine anksioznosti realnim, kako nas zavodi pričama iz austrijske provincije, kako pleni anegdotama o poznatim i nepoznatim ljudima i događajima. Nema šta tu da se doda – ako vas uopšte knjige zanimaju morate da čitate Zebalda, skoro da nema ništa interesantnije i dublje. Zebald povezuje nemoguće i realno, otkriva nam sistem tamo gde izgleda da ga nema. To je neka magija književnosti, ako postoji, mislim – to je to.
Podržavajte nas iznosom koji sami određujete, na mesečnom nivou:
