Samoironija pred kraj života - Marka Žvaka

U želji da se po ko zna koji put vratim Nabokovu, pretresao sam svoju biblioteku i tamo našao knjižicu Prozirne stvari. Ne znam kako mi je ranije promakla, ali toliko puta ranije su mi izmicale razne knjige Nabokova. Setio sam se svega – svog susreta sa romanom Camera Obscura u Moskvi; kako mi je jedna profesorka pričala o tome kako Nabokov nije želeo u Nemačkoj da razgovara na nemačkom jeziku, i ako ga je savršeno znao, koristio je samo Engleski; kako sam nosio svoj primerak Lolite dok sam se sastajao nije važno s kim…. tako otprilike, samo naravno mnogo bolje piše Nabokov u Prozirnim stvarima. Ova pozna njegova novela je negde na liniji njegovih ranijih velikih dela, ali, u određenom smislu pomalo i autoparodična; ima tu opet malo žudnje za mladom piletinom, ali i svesti o tome da Nabokov, tražeći, kako sam kaže u noveli, Hjua Persona, glavnog junaka, u stvari traži i svoje neke ranije junake. Dosta je i nekako smešan način na koji Hju Person, opet kroz žudnju za mladom ljubavnicom dolazi do tragičnog ishoda – ipak, ovog puta nije žrtva on sam, već, na veoma neobičan način, njegova supruga. Opet glavni junak ima želju da spase, oseća eros, a dolazi do tanatosa; moguće da je stari Nabokov samo ironičan prema sebi samom, a moguće i da više nema želje da previše uznemiruje čitaoca. Elem, pročitah Prozirne stvari u jednom dahu; knjiga je fantastična, način na koji Nabokov piše, kako kroz zaboravljene i nađene stvari oživljava prošlost je baš za ljubitelje suptilnog, podvodnog, prozračnog. Ne znam da li još uvek ove Prozirne stvari, u izdanju Platoa mogu da se nađu u knjižarama, ali već neko izdanje sigurno još uvek postoji, knjiga je kratka, a divna i neće vam oduzeti mnogo vremena, a duže se o njoj razmišlja nego što se čita….