Stara pesma zaborava nema - Marka Žvaka

Sasvim sam svestan da se Big Thief smatra jednim od većih bendova našeg vremena, ali šta mogu – meni se solo albumi Bucka Meeka više dopadaju. Teško mi je i da kažem zbog čega, osim eventualno zbog toga što je Meek očigledno kadar da poslaže album sa dosta pop pesama za koje se odmah zakačite. Tako je bilo i s albumom The Mirror – uvodna stvar Gasoline se bavi uvodom, početkom ljubavi koja se tek razgaljuje, a Pretty Flowers je u sličnom fazonu. Ovakav udar optimizma u glavu je zarazan, a posle idu pesme o problemima (kako to u životu često biva), ali su i one isto zarazne – Can I Mend it? je očigledno o teškoj krizi odnosa, a opet pevušite…. u stvari, davno nije bilo savremenog albuma koji bi me ovako, odmah zgrabio i čije bi se pesme ovako fino primile u mojim mislima i fantazijama. Ono što radi Buck Meek ovde, uz standardne saradnike (Adrianne Lenker, Mary Lattimore, itd.) je, u stvari, stara priča, suviše jaka i uhodana da bi se tu nešto menjalo. Mislim, nije da ovde nema pokušaja da se iskoristi malo i elektronika, ali nekako je sve to u drugom planu – Meek je trubadur i piše dobre pesme, dobro ih peva i tu je da nas zabavi, da nas uvuče u svoje ljubavne kontemplacije i kad se tome pridoda još par pesama koje vuku u neke tradicionalističke vode – Ring of Fire, na primer gde se lepo kaže – “Music is in my soul, rocknroll is in my blood”, pa Demon – mali izlet u nekakvu Sgt. Pepperovsku psihodeliju, gde je, kažu, i Jonathan Wilson priložio koju ideju,  dobije se na kraju odličan album sa mnogo dobrih pesama, u klasičnom Meekovom fazonu. I tako, paradoksalno – možda ne novo, ali jako osvežavajuće, The Mirror je album koji će vas držati i kome ćete se vraćati, garantujem. 🙂

čitav album na njegovoj bandcamp stranici