Za Lagos, firmom Krstić - Marka Žvaka

Interesantno je kako zapadna, anglo-američka kritika po internetu, hvaleći objektivno ovaj film, u stvari maši poentu, koja je recimo meni (i ne mislim da sam previše pametan zato što to kapiram) jasna. Ali, o tome nešto kasnije. Za početak, uzeo sam posle gledanja filma da se malo informišem o političkim događajima u Nigeriji te 1993. godine, kada se dešava radnja filma i nisam naročito uspeo da shvatim zašto se radnja filma tad dešava – nepriznavanje demokratski izabranog predsednika i državni udar koji je izvela vojska samo je još jedan u relativno novijoj istoriji Nigerije, zemlje kojoj se desilo maltene sve loše što joj se moglo desiti. U tom miljeu glavni junaci ovog filma polaze na putovanje do Lagosa, i po Lagosu, koje će se ispostaviti kao poslednja njihova zajednička akcija, poslednji bonding između oca koji nikad nije tu (jer stalno radi) i njegova dva maloletna sina. Dakle ovo je jedan road movie o odrastanju. I treba biti pošten pa reći da film ne pleni nekim kvalitetom same priče – naime sve što se desi na tom putu ili nije dovoljno snažno, ili je donekle proizvoljno. Zašto je onda My Father’s Shadow dobar film? Pa pre svega, Akinola Davies, u svom rediteljskom debiju pokazuje jednu veoma važnu osobinu – da zaista voli svoje junake. E, sad, ti njegovi junaci, to nije samo ta trojka glavnih likova, njegov junak je praktično čitava Nigerija, ta Nigerija decenijama pljuvana po zapadnim objektivnim medijima, kao najkorumpiranija zemlja na svetu, kao stecište bezvlašća i lopovluka, kao mesto gde žive divlji i potkupljivi ljudi… Davies izvanredno radi dve stvari – prvo sam otac nije uopšte idealan, čak ni iz dečije perspektive, često nema odgovora na pitanja svojih sinova, ima problema da zaradi novce kojima će ih izdržavati, a i čini se u jednom trenutku da ima i nekakvu ljubavnicu u Lagosu. I sa svim tim manama, on je, u tumačenju moćnog Sope Dirisua, zaista lik koga, svejedno morate voleti. Druga stvar koju Davies odlično radi je način na koji slika usputni narod, očigledna ljubav koja izvire iz tih kadrova, jedan osećaj vere u taj narod, u kakvoj god državi živeo. Tu je dosta sličan velikom Kuaronovom filmu I ja tebi kevu, i ako ima sasvim drugačije junake i drugačiju priču. Neki pametni ljudi po netu su napisali da bi ovaj film mogao da se zove i “Once Upon a Time in Lagos”, a što se mene tiče bolje bi bilo “Za Lagos, firmom Krstić” (autobus kojim glavni junaci idu u Lagos se pokvari odmah na početku filma, a samo putovanje se na kraju filma prekine zbog događaja koji su veći od lične drame njegovih junaka). Ukratko My Father’s Shadow je prelepa oda domovini (Akinola Davies živi u Velikoj Britaniji), film napravljen s ljubavlju i sasvim netipičan za ono kako se na zapadu prave filmovi o zemljama kakva je Nigerija.

imdb stranica filma