Dok nas još nije bilo - Marka Žvaka

Romeria je jedan sasvim neobičan film o odrastanju. U svom trećem, polu-autobiografskom filmu, Carla Simon se bavi sudbinom svojih roditelja – glavna junakinja filma Marina je usvojeno dete koje dolazi u Vigo, grad u kome su živeli i umrli njeni biološki roditelji da se upozna sa njihovom porodicom, da bude prepoznata i priznata kao deo te porodice. To će se pokazati kao veoma komplikovana stvar – Marinini roditelji su, zbog problema zavisnosti od heroina, umrli od AIDS-a, a porodica je rešila da čitavu stvar drži “pod tepihom”. Simon se, u početku, drži jednog strejt realističkog pristupa, kao i u njenim ranijim filmovima. Međutim, što se tiče same dubine, prikazane sposobnosti da se zagrize ozbiljno, ali i organično u odnose među likovima, film je već i tada uspešan. Kasnije se, međutim, pojavljuje jedan fantazmagorični momenat u filmu – Marina, koja je budući student filmske režije (dakle postoji taj meta momenat) izmaštava život svojih pokojnih roditelja, na bazi onoga što je pročitala u dnevniku svoje pokojne majke, jedinom tragu koji je sigurno vodi ka istini. I tu Simon pokazuje prilično majstorstvo – scene u kojima Marina zamišlja život svojih roditelja (i to na jedan sasvim specifičan način), nekako suptilno ulaze u prethodnu realističnu građu filma, prestaje da bude važno šta se stvarno dešava, a šta je fantazija i film odlazi u jednom sasvim neočekivanom pravcu. Film postavlja neka ne tako često postavljana pitanja – kako je izgledao život naših roditelja pre nas i u kojoj meri se taj život ogleda u našem…. Mlada i super talentovana Llucia Garcia je svakako zvezda ovog filma, njeno prisustvo u kadru, šarm i prirodnost nose ovaj film, dok se za “ono malo duše” u filmu najviše pobrinuo Alberto Gracia u ulozi njenog rođaka Iaga. Romeria je film koji je prošao dosta zapaženo u Kanu prošle godine, ali rekao bih da je zaslužio i još bolji fidbek. Carla Simon, u priličnoj meri ovde širi prostor u kome se kreće evropski arthouse film i uspeva, da u naoko već standardnom festivalskom stilu pronađe novu žicu emocije; da zainteresuje, probudi i uvuče gledaoca u priču koja nije ispričana na već isprobane načine – priču koja ide nekim svojim, nepredviđenim tokom, praveći meandre i osvajajući nove teritorije.

imdb stranica filma