Suviše priče, suviše istine - Marka Žvaka

Meteorska karijera Kristofera Borglija se nastavlja. Posle izvanrednog norveškog Syk pike i neobično uspešnog prelaska u Ameriku sa Dream Scenario, Borgli je dobio priliku da radi sa najvećim mogućim zvezdama, što Richard Pattinson i Zendaya svakako jesu. (Usput, pre projekcije filma The Drama u bioskopu sam pogledao tri trejlera, od kojih su dva bila sa Zendayom u jednoj od glavnih uloga. Istovremeno ta tri trejlera su bila dva sikvela i novi film o Spajdermenu – pitam se, umeju li ti ljudi da nešto novo smisle?) Elem, u svom drugom američkom filmu Borgli je pred sebe postavio prilično težak zadatak – The Drama je opet apsurdna crna komedija sa socijalnim komentarom, ali i romcom; istovremeno, opet je, kao i u Syk pike reč o jednom tipično skandinavskom interesovanju – dinamici parova, njihovim trvenjima i nesporazumima, ali ovaj put u Americi, za američku publiku i s anglo-američkim glumačkim ansamblom. I takav film, naravno, ima mana, mada je moj utisak da se Borgli ponovo prilično dobro tu snašao. Da bih izbegao spojlere, reći ću samo da su Zendaya i Pattinson srećno zaljubljeni par koji se nalazi pred venčanjem. Jedne večeri, zajedno sa drugim prijateljskim parom s kojim imaju nameru da se okume, posle koje čaše vina, reše da igraju neku igru, ono, tipa igre istine. Tu padnu iskrena ispovedanja od kojih jedno izazove veliku frku i čitava njihova veza bude dovedena u pitanje, kao i sam budući brak. I tako sve krene po zlu…. Ono što je jasno na prvi pogled da se ovde Borgli bavi temom starom koliko i muško-ženski odnosi – često u njima uspešna laž bude mnogo bolja od istine, odnosno, neke stvari je bolje ne ispirčati. Međutim, Borgli ne bi bio Borgli da ne zahvata dublje, da se ne bavi određenim buržoaskim licemerjem, gde je nešto samo misliti gore od nečega što je stvarno urađeno (i to veoma uspešno glumački materijalizuje Alana Haim, koja je glavni pokretač zgražanja/skandalizovanja nad onim što je njena prijateljica iskreno priznala, i to čak nije ni učinila, nego je samo mislila da učini). Čitava ova intriga rezultiraće nizom situacija koje su, recimo, često veoma interesantne, ali ponekad, najviše u središnjici filma, znaju da budu i pomalo neinspirativne i tu gledalac pomalo gubi interes. Problem filma je još i to što u Americi, valjda je to takva kultura, je ovo sve previše verbalno, dijalog je pomalo previše raspričan, mnogo se “melje” u kadru. Mada, s druge strane, ta verbalnost, raspričanost američke civilizacije je nešto što bi takođe moglo da bude meta Borglijeve satire. Ipak, treći čin je Borgli opet veoma inteligentno i s merom realizovao i sve u svemu ovo je jedan dosta uspešan film, uz sve pomenute mane. Zendaya je prilično uverljiva u svom liku koji pokušava da opravda svoj “zločin mišljenja”, dok Pattinson  efikasno gura radnju napred svojim razigrano nespretnim pokušajima da se snađe u ovoj situaciji. Okreni-obrni, Borgli je opet snimio prilično dobar film, uspevši uglavnom da svoja rediteljska interesovanja pomiri s američkim mentalitetom. The Drama je pomalo kao neko ogledalo – verujem da će razni ljudi naći različite probleme u ovom filmu, različite teme, i različito misliti o tim temama, ali glavno je da Borglijeva oštrica ipak nije otupela i da je ovo film koga se on sigurno neće postideti, dok Syk pike i dalje ostaje njegov najbolji film, što se mene tiče.

imdb stranica filma

Mark Kermode o filmu