Život bez ljubavi - Marka Žvaka

Evo, ovako: po priči, La bete je Eternal Sunshine of the Spotless Mind goes Lost Highway. Po zahvatu – Vertigo goes Cloud Atlas, a po tretmanu vremena – Ravenous goes Under the Skin. 🙂 Ako vam ovo, samo po sebi, nije dovoljno da pogledate film, onda ovako: Bertrand Bonello, čija mi se Nocturama uopšte nije dopala, ovde ulazi veoma ambiciozno. La bete je velika zagonetka, gde ćete potrošiti dosta vremena da se snađete u vremenskim meandrima kroz koje prolazi glavna junakinja (predivna Lea Seydoux u jednoj od svojih najboljih uloga). Međutim, koliko god Bonello ispremeštao hronologiju događaja, na kraju ćete se snaći i shvatićete da se film dešava u tri vremena – početkom 20. veka, 2014 i 2044. Tada ćete biti emocionalno zahvaćeni ovom velikom, vanvremenskom pričom o potrazi za ljubavlju, jer nema boga da vas ostave hladnim sve emocije koje Seydoux pred vama preživljava. Njen odnos sa zagonetno anksioznim George Mackay-em rađa takvu hemiju da ste spremni da oprostite što često baš i ne znate šta je u filmu san, a šta java; a to san/java Bonello slika fenomenalno – ako je šta do sada bilo njegov kvalitet to je da mu filmovi izgledaju prelepo i cakum-pakum. Film se, takođe, kao mešavina nekoliko žanrova, razvija u sasvim neočekivanim pravcima, a najveće uzbuđenje dolazi s linčovski tretiranim hororom u koj film, u jednom trenutku, neočekivano i veoma silovito zađe. Ali, najviše od svega, ta nemogućnost da se doživi i proživi ljubav, ti neuspešni pokušaji kroz epohe, koji možda pokazuju da ni nekad nije bilo sve toliko drugačije. Dakle, La bete je veoma efektan i uzbudljiv film koji se ne stidi da pokaže svoje mnogobrojne inspiracije. Ambiciozan i snažan, eklektičan i maštovit svakako je jedan od najboljih filmova ove godine, kome ću se sigurno vratiti još koji put.

imdb stranica filma

George MacKay o filmu