Anahrono/vanvremenski - Marka Žvaka

Moram da priznam: kada sam gledao film, nisam naročito obratio pažnju na ovaj soundtrack. Najverovatnjije zato što je Josh Safdie, ubacio tu i  Tears for Fears, The Korgis – Everybody’s Got to Learn Sometimes i druge hitove osamdesetih, dok je time sam Lopatinov soundtrack ostao, pomalo nepravedno, u drugom planu. Međutim, pošto ipak znam ko je Daniel Lopatin zvani Oneohtrix Point Never, morao sam da sam preslušam ovaj, ispostavilo se, sjajni soundtrack, koji se, sve i da nije filma pokazao kao izuzetan album. Mnogo je raznih uticaja koje ovde možete čuti – mnogi će naći u ovome filmsku muziku iz osamdesetih – neki Karpentera, neki pomalo zaboravljeni film Risky Business sa Tomom Kruzom i Rebekom De Mornej; i ako je fazon osamdesetih očigledan, ovaj saundtrek je mnogo više od toga – ovo su neke osamdesete koje plove kroz vreme, sudaraju se sa neobičnim trenucima klasičarskog lirskog sentimenta, i prolazeći kroz te faze rađaju neki gotovo vremenski neshvatljiv štimung. Daniel Lopatin sam priznaje da mu je na ovoj muzici bilo nešto lakše da radi, nego na muzici za prethodne filmove braće Safdie. Stvar je u tome što je u Martiju, glavnom junaku filma prvi put video samog sebi, što mu je on bio dosta bliži nego junaci Good Time, ili Uncut Gems. U tom smislu je muzika za Martija ličnija, ide mnogo više “iz lika”, a mnogo manje iz neke okvirne atmosfere, iz epohe, itd. U toj muzici ima mnogo različitih motiva, kao što i u samom životu glavnog junaka ima mnogo motiva, od kojih su neki, bar što se tiče Amerike, prilično univerzalni. Ipak, glavni je motiv taj neki sukob “novog sveta” i “starog sveta” – gde je sam Marti naravno novi svet, a sve ostalo u filmu, sve ostalo što pokušava da ga svede na manje, da ga ograniči pripada starom svetu. U svakom slučaju, izuzetno interesantna muzika, i kao podloga za film, i za solo slušanje, ovde je Lopatin baš pokidao, a za takav film nije ni moglo ništa manje od toga.

intervju s Danijelom Lopatinom