Duboko utemeljena anksioznost - Marka Žvaka

photo by Lygonstreet on commons wikimedia.org

Zaista je teško reći kakvu to muziku svira grupa Geese, osim u nekom krajnje uopštenom smislu da je to rocknroll; ono što, pre svega otežava analizu je struktura pesama, odnosno odsustvo iste. I zaista, može se pročitati, može se naći, na internentu, jašta, da su ove stvari na albumu Getting Killed nastale iz improvizacija. To i nije toliko teško zaključiti, jer svaka stvar, kako krene, ide dalje u nekom, možda realno nelogičnom pravcu, ali svirački veoma sigurnom. Takođe je teško utvrditi uticaje koji određuju zvuk benda; na primer, u pesmi koja otvara album – Trinidad, Cameron Winter, pevač i tekstopisac, jasno i frontmen benda, u nekim trenucima zvuči kao Jim Morisson, da bi do kraja albuma najviše zazvučao kao Nick Cave. Bow Down (moja omiljena stvar na albumu) zvuči tako kejvovski, te eksplozivne salve bubnjeva, razarajući ritam, stihovi “I was in love, and now I’m in hell With Maria’s bones talking to myself“, sve to zvuči kao savremeni Kejv s početka karijere. Uopšte, počev od te pesme, pa do kraja albuma, imate osećaj takvog krešenda, kao da se sve skuplja na gomilu, sve pršti, sve kipi, sve eksplodira…. To nije, rekao bih slučajno – album je tematski, tekstovi su takvi, krajnje apokaliptični i to je praktično jedina stvar u koju sam siguran; anksiozni stihovi se množe iz pesme u pesmu, sve ide u pravcu velike eksplozije, gotovo da nema ničeg pozitivnog, životno utvrđujućeg u stihovima Camerona Wintera. Nasuprot tome, ili baš u korak s tim, stoji živa, improvizaciona energija benda; pa čak i jedan od singlova Taxes ne može da se ne grči u gotovo ludačkim stihovima, pretnjama autodestrukcijom, osećajem izolovanosti…..Elem, Geese su mi i ranije bili interesantan bend, ali Getting Killed je apsolutno fascinantan album, naročito u svom tom odsustvu želje da se značenjima ili formom komunicira sa slušaocem, gde se sva neodređenost, sav fristajl, sva introvertnost, na potpuno neveovatan način pretvara u spektakl; album prosto šizi u odsviranoj emociji, duboko utemeljenim trenucima anksioznosti, kojoj nije nužno da formalno uobliči samu sebe.

čitav album na njihovom bandcampu