Đuskanje, Paranoid i vrhunska svirka - Marka Žvaka

Dok sam išao ka Dragstoru, uspeo sam da u glavi oformim nekoliko ključnih pitanja; pre svega, kako će koncert zvučati u Dragstoru (silom prilika je premešten iz Zappa Baze), a i nisam znao u kom će prostoru Dragstora biti koncert. Prvo, kad sam video da je koncert u velikoj sali, to je odmah bilo olakšanje, znači da se prodalo karata, biće sveta. I ako možda oko pola devet nije izgledalo tako – ali samo neiskusni ne znaju da ljudi u Beogradu dolaze bar pola sata kasnije od najavljenog vremena početka koncerta. Tako i bi – ogroman prostor Drugstore-a nije bio pun negde oko pola deset kada je koncert počeo, ali je to bila količina ljudi koja bi napunila Zappa Bazu i to je bilo dovoljno. E, sad što se tiče onog prvog pitanja, Dragstora, koji se do sada često pokazivao kao prostor koji zna da upije energiju, kada su žive svirke u pitanju (dok je za tehno zabave gotovo savršen) – on je bio mračan i hladan, kao i uvek, i to je stavilo bend u prilično nezgodnu poziciju, i ako je zvuk bio odličan. Međutim, ovi ljudi sviraju za sve pare – toliko je, pre svega, njihov fankizirani psihodelični surf-gitarski rock sa elementima diska i sve to u azijskim tonovima bio uplifting, toliko je ova četvorka svojom energijom (i uz pomoć sjajnog sound dizajnera) “smanjila prostor”, toliko su uvukli publiku da đuska, da ne mogu ništa drugo da kažem nego – svaka čast. Program se sastojao, većinom, od stvari sa novog ovogodišnjeg albuma yata!, čak je i koncert počeo isto kao i album sa In a Search of Yang i Spirit Adapter. Posle tog početnog zaleta, koncert je uplovio u nešto laganiji fazon, mogle su da se čuju i nešto laganije stvari (prelepa Pattaya Wrangler, na primer). Ne znam da li mi se učinilo, ali kao da sam čuo Apache od Shadowsa, da li kao odvojenu stvar, ili malo kao improvizaciju? 🙂 Ipak, momci nisu odustali od plesnog fazona, pa se samo finale regularnog dela koncerta pretvorilo u spektakl – očigledno je Yatta Yatta omiljena stvar većine publike sa novog albuma, njen brzi ritam podigao je publiku koncert je uplovio u opasno finale, sve sa starim hitom The Rabbit That Hunts Tigers koji se razvio u opasnu solažu na bubnjevima, koji su bili fenomenalno ozvučeni i mogao si da čuješ bukvalno svaki bubanj iz baterije Jerome Sheren-a. Bis je bio neminovnost, prvo predstavljanje članova benda, sa solažama, da bi se gitarista Kees Berkers predstavio sa početkom Black Sabbath – Paranoid i to je bio jedan hazarderski trenutak koncerta, koji se nije mogao očekivati od, do tada pomalo uštogljenih Holanđana. Na bisu dva najveća hita – Takahashi Timing i Dis Ko Dis Ko, za efektan završetak ovog koncerta. Veliko hvala Hengtajmu što nam je omogućio da pogledamo ovaj bend, za koji, iskreno, nisam očekivao da će ikada svirati u Srbiji, to je, zbog raznoraznih razloga izgledalo kao nemoguća misija. Do sledećeg susreta, nadajmo se. 🙂

cover photo by Schorle on Wikimedia Commons