Iskrena retro igrarija - Marka Žvaka

Za gejmerski film možemo reći da je podžanr američkog indie filma, pre svega zbog autora kakav je, na primer, Joel Potrykus. Albert Birney (čiji sam jedan film, zapravo već gledao, to je Sylvio) sigurno nije ni približno interesantan kao Potrykus, ali, s druge strane, pokazuje da se film može napraviti i za manje para od onih koje ima na raspolaganju Potrykus; Obex, dakle, ima budžet od svega petnaestak hiljada dolara, što je, ono, baš ništa. U tom smislu Obex oduševljava, jer je retro – lo-fi fazon filma napravljen izvanredno stilski čisto. Film nas vodi u osamdesete godine prošlog veka, u dom incela (pre nego što se taj izraz još koristio) Connora (igra ga sam Birney) koji živi svojevoljno izolovan od spoljnog sveta, prikačen za svoj primitivni Apple, na kome izrađuje jednostavne primitivne portrete ljudi, koristeći slova sa tastature, štampajući ih na, isto tako primitivnom štampaču. Connorov svet je svet primitivnih igrica, VHS kaseta i njegovog jedinog prijatelja, psa po imenu Sandy. Atmosfera filma je erejzerhedovska, mada ne bih išao dalje u poređenja s Linčom, ovo je, ipak, sasvim drugačiji film; osim epohe prikazane kroz aftefakte u stanu glavnog heroja, glavni kvalitet Obex-a je nevinost, jedna veoma jednostavna i nevina želja glavnog junaka da odigra igricu koja mu se nudi kao nešto novo – i, film se, u nekom trenutku, spaja sa tom igricom i mi gledamo Connora kao glavnog junaka igrice, eto, toliko je ovo jednostavno. Birney očigledno ima interesovanje za prožimanje čoveka i medija (njegov stariji film Sylvio se bavi televizijom i glavnim junakom pred njom i u njoj). Obex me je podsetio na igricu Another World, koju sam igrao par puta na kompu, početkom devedesetih; igrica je bila primitivna i prilično rudimentarna i jedino sam je ja voleo (drugima je bila dosadna), jer je imala neku čudno sumornu atmosferu. Film Obex je nekako baš takav, jedna iskrena retro igrarija, koja ima šmeka, pa ko voli nek’ izvoli.

imdb stranica filma