Razvod naš najrođeniji - Marka Žvaka

Ono što sam saznao neposredno pre nego što ću da pogledam film Ljubav koja ostaje je to da je on samo jedan deo porodične trilogije Hlynura Palmasona (tri filma se bave, u stvari, svaki po jednom generacijom iste porodice). Ja, međutim nisam gledao ni jedan od ta tri filma, odnosno Ljubav koja ostaje mi je prvi, pa valjda sam nešto razumeo. Ma šta, naravno da sam razumeo, jebeš film koji ne može da stoji sam za sebe… i to što sam razumeo je zaista interesantno. Palmason se najviše oslanja na improvizacioni princip – scene su, ili nenapisane, ili veoma labavo planirane, cilj je da se scene što istinitije “sada i ovde” razigraju i prožive i to se jako dobro vidi. I ne samo da je Palmason uspeo u tom improvizacionom principu, nego je našao načina da neke od scena budu čak nadrealističke, ili ono bar oniričke – tu je očigledna njegova sposobnost (moguće pozorišnog porekla) da kroz sam rad sa glumcima rešava scene izvanrednim postupcima, nalaženjem rešenja koja, često nisu uopšte realistična, niti se nameću “zdravorazumski”. Ono što je najzanimljivije je to da i ako se radi o porodici u kojoj su roditelji sveže razvedeni i ima trvenja među njima – film uopšte ne izgleda kao neki dnevnik pakla raspada porodice, već kao jedna nostalgična priča o srećnoj porodici – tu je stvarno Palmason uspeo da bude i originalan, i životan, da tačno nađe ton, muziku, nadahnute kadrove u kojima ljudi nešto rade – zaista, u pitanju je slava života u kom postoji jedinstvo čoveka i prirode, i gde svi porodični problemi, u stvari su deo jedne veće slike, slave života kao takvog. I ako od početka nekako niste sigurni šta zapravo Palmason hoće – etide koje se ređaju pred vama (obratite, na primer, pažnju na scenu koju bih nazvao “život jednog petla” ), polako boje ovaj film tematski i shvatate da je život na tom udaljenom ostrvu lepa stvar i da to Palmason i njegovi saradnici znaju. Prelep film.

imdb stranica filma