Metafizika čoveka i ovce - Marka Žvaka

Čovek i ovca – to je jedan sasvim drugačiji, dublji odnos. 🙂 Ne, ozbiljno. To sam shvatio kada sam, pre desetak godina gledao odlični islandski film Ovnovi – ovce se ne drže zbog mesa (mada se na kraju pojedu, okreni-obrni), već zbog vune – u tom smislu je ovca za ovčara više kao neki partner u poslu i dolazi do vezivanja, makar malo. Zato je nasilje nad ovcama na filmu prilično upečatljivo, a i vodi ka eskalaciji emocija kod ljudi koji se uzgajanjem ovaca bave. Sve postaje previše osetljivo, i rekao bih da filmovi o ovčarima imaju taj specifičan gory potencijal. U gledaocu kipti krv predaka i sve postaje veoma ozbiljno, genetski imamo u kodu da nam nasilje nad ovcama pada veoma teško. Tako je i u filmu Bring Them Down britanskog reditelja Chrisa Andrewsa – u pitanju je često neprijatan triler o sukobu između dve ovčarske familije, koje su, da stvar bude još nezgodnija i porodično povezane. Čitav krajolik, irske planine, nepatvorena, surova priroda, socijalni aspekt čitave priče – to što ovo vreme uništava ovčarski biznis, sve to igra ulogu i Bring Them Down je veoma napet triler, gde i nemate nekih dilema da li će sve da pođe po zlu. Tu je još i uvek odlični Barry Keoghan, glumac koji je u stanju da bude zastrašujuć u kadru, ali istovremeno ovde pronalazi i drugu, osećajniju dimenziju svog lika. Rame uz rame s njim je odlični Christopher Abbott koji ima onu neku ćutljivost primitivnog čoveka, za koga vam je odmah jasno da je spreman na svakojake surovosti. Colm Meaney kao oldskul ovčar u penziji, sa odlskul načinima opstanka, sve to akumulira anksioznost kod gledaoca. Film se dešava u teškoj irskoj zabiti, pa je i sasvim realno da se ni u jednom trenutku ne pojavljuje policija, dakle ljudi su ostavljeni da se sami izbore za pravdu…. u pitanju je krvavi, veoma ubedljivi revenge triler, koji se nekome može učiniti kao preterano surov, ali ja nekako više naginjem kao tome da je ovo prilično realističan prikaz tog miljea. Sam kraj me donekle nije zadovoljio, očekivao sam mnogo surovije krvoliptanje, ali Andrews je očigledno hteo malo i priču o praštanju, pa evo opraštam mu i ja, bez obzira na to što je ovaj film učinio da se setim domaćeg filma Ovčar, moje traume iz detinjstva zbog scene gde poubijaju sekirama u nekoj kolibi. Dakle, surov film za surova vremena, čovek je čoveku vuk, a ovce kako se snađu. Jbg, to nam je što nam je. 🙂

imdb stranica filma