Nostalgično putovanje - Marka Žvaka
Cindy Lee - Diamond Jubilee (Realistik Studios, 2024)
Ovaj album je pao s neba, iz raja možda, šta ti ja znam, kao da je nastao pored nekog jezerca gde Kupidon brčka nogice. U stvari, ovo mi je takvo otkriće, tako sam fasciniran sa ovih dva sata muzike koju neki po žanru svrstavaju u hypnagogic pop. Cindy Lee je drag alter-ego Patricka Flegela, u prošlosti još poznatog kao gitarista sastava Women. Posle raspada banda, Patrick Flegel se potpuno okrenuo low-fi pristupu, i praktično i filozofski, zato nije ni tako lako nabasati na Cindy Lee. Albumi su izdavani bez reklame, često se i nisu prodavali (Diamond Jubilee se može daunlodovati za džabe, a možete da ostavite dobrovoljni prilog, ako hoćete), a Flegel je gurao svoj koncept u kome je Cindy Lee, drug queen iz šezdesetih, a da li je, u stvari, tako nešto postojalo tada – pa nije ni bitno… Pesme na Diamond Jubilee, kad čovek razmisli, su u prilično različitim žanrovima, od nekog old school rocka, preko krautrocka, elektro popa iz osamdesetih, itd. Međutim – album zvuči kao ugraviran u šezdesete – da li je stvar u genijalno snimljenim Flegelovim vokalima, tako nostalgičnim, a tako savremeno ravnodušnim, ili je poenta u pop boji svega, ali to je neki pop fazon iz šezdesetih, možda čak pedesetih, svih onih ženskih sastava čija su se imena završavala sa ettes ili ellas. Mnogo toga je spojio Flegel ovde, ali ono što je čarobno je da album zvuči tako ujednačno, tako ima flow koji se ne da poremetiti. A ovo su 32 pesme, 2 sata muzike – 2 sata magije – kako li je samo Flegel, sedeći verovatno u svojoj sobi, nekom improvizovanom studiju ovo sve smislio, kako li nas je odveo na ovo nostalgično putovanje, za koje ne želimo da prestane…. jedan od najboljih albuma godine, možda najbolji…?
Podržavajte nas iznosom koji sami određujete, na mesečnom nivou: