Novi način, lični način - Marka Žvaka

Retko čitam domaće pisce, ne zato što mislim nešto loše o njima, nego zato što je još puno romana i pisaca koje nikada nisam čitao, a osećam da moram. Tu često do domaćih pisaca ne mogu da dođem, a ako se već uhvatim da čitam nešto domaće, onda dobitnik NIN-ove nagrade deluje kao logičan izbor.  E pa od tog nevelikog broja domaćih savremenih romana i NIN-ovih pobednika koje sam pročitao poslednjih godina, roman Darka Tuševljakovića Karota mi se, verovatno, najviše dopao. Manje je tu bitna sama tema (koja, usput, u Tuševljakovićevom romanu deluje temeljno i iskreno elaboriranom), socijalno-političke koncepcije (koje, opet, što je za mene velika vrlina, u Karoti nisu jednoznačne), a mnogo više sam način na koji Tuševljaković piše – nekako strejt, bez mnogo egzibicija, bez nekakvih meta izleta – Tuševljaković priča sve to na jedan veoma iskren način. Međutim, ispod te strejt naracije protiču neke nemirne vode, postoji jedna permanentna napetost, smeštena na najopasnijem mestu – u glavi junaka romana. Veoma je osvežavajuće pročitati nešto na domaćoj sceni čemu ne možete odrediti kom političkom spektru pisac pripada, to je za našu kulturu, potpuno preuzetu od strane politike, jedna velika vrlina. Karota je uzbudljiv roman u kom postoji ono osnovno majstorstvo u pričanju priče; u svakom trenutku se dešavaju stvari koje su potpuno ubedljive i deluju verovatno, a li ne i očekivano. Možda ovaj roman govori o nekoj zrelosti u koje ulazi naše društvo, o jednom, novom načinu da se sagledaju ratovi kroz koje smo prošli pre više od četvrt veka; možda to kroz Tuševljakovića govori ovo vreme, koje nam poručuje da bi već jednom trebalo sa tim vremenom da se suočimo na jedan ličan način, očišćen od lakših i efektnijih, dnevno političkih prilagođavanja, kojima smo se do sada redovno koristili.

Karota na sajtu Lagune

cover photo by Mixapirgossi on Wikimedia Commons